Прича се, пешке по Србији, како сте се о Жупљане огрешили читајући одломак „о вињаку“. Кајете ли се или Вас хвата паника?
Током првих Буциних дана, доста несмотрено, прочитах неколико пасуса у којима главни јунак приповести расправља о вињаку, упорно га испијајући. Све се то, наравно, догађа у причи!
Од тада ме Жупљани све попреко погледују иако сам и тада, и касније, упорно причао да је тај мој јунак, стално критикујући вињак а стално га испијајући, далеко од писца који се, понекад, провесели уз вино. Посебно, оно из Жупе.
Иако у истој тој паници има пасажа о винима, па и о младом вину, које, опет литерарни лик, са гуштом испија, пред житељима океаније нема ми оправдања, зашто сам тако писао о њиховом вињаку? Нисам ја, разуверавам их, већ књижевни лик.
Зашто си га, вичу, пустио? Нема ти, мислим, друге већ да сада, у другом делу Књиге о храсту седнеш и испишеш поглавље о ракијама.
И, богме, почео сам скупљати изреке и приче о ракијама. Чак је педесетак страница и исписано. Грађу ћу прикупљати и током престојећих Дана Милосава Буце Мирковића. Прикупљати пословице, испредања о ракијама, залажући се, као и увек, винима.
Ако потиче из Вуковог краја, колико је тешко књижевнику, лектору и професору да увек буде на трагу Вуковог језика? Колико обавезују неминовна а стална поређења са „вуковским“ језиком?
Неколико аутора у Наративној полифонији подвлачи језичко чистунство и „вуков траг“ Ваших проза, а један од књижевних критичара чак тај језик назива – Вујиновићев и вујиновићевски. Прихватате ли такво одређење?
Својевремено сам, као студент, писао Писма Вуку. У њима сам се, претпостављате, управо бавио тим разматрањима језика, па и укупним вуковским наслеђем.
Петнаестак година касније исписао сам и драмски текст који је изведен на Вуковом сабору у Тршићу. Иако настао на грађи Српског ријечника и Првој години српског војевања на дахије, тај драмски текст су неки заговорници одрицања свега што има предзнаке „српског“, чак и кад оне потичу из Вуковога пера, прогласили за инспирацију „српског национализма“. Малтене, у земљи Вуковој не смеш од Вуковог речника склапати драмски текст. Мораш се одрећи свега да би, тако очишћен, испран, стигао – нигде! Што би Вук записао – у земљу бестрагију. Никако да се у тој јурњави „европске“ дозовемо сопствене памети.
О последњем делу вашег питања, истичем, да такорећи нема критичара који је писао о мојим књигама који није истакао језички супстрат. А био сам изненађен када је један од истрајних литерарних тумача тај језик крстио – вујиновићевским! Нека му тако и буде!
Откријте нам како се осећа писац када (премијерно) чита приказ или критику своје књиге. Да ли лекторишете своје критичаре?
Наравно, радује ме свако ново тумачење моји, можда, малобројних књига. Читам их са нужном позорношћу. Занимљиво је откривати шта су све критичари увидели током ишчитавања, шта истицали и наглашавали, преко који су поглавља пребрзо прелазили, на која обраћали посебну пажњу.
Пошто су то углавном цењени књижевни критичари, неки и професори универзитета, то није ни било потребе а ни места неким лекторским интервенцијама. Али, изнад свега то су аутономни текстови језичких зналаца и чистунаца. Истина, понегде је било историјских или топографски омашки, на којем сам указивао ауторима. Додуше, у неколико случајева су и рецензенти мојих рукописа скретали пажњу на неке повесне непрецизности.
Жупски читаоци су Вас прозвали српским књижевним Чичом 21. века због Вучјег накота. Због чега упорно одбијате то „чича Јанко“?
У бројним причама и анегдотама о српским писцима сазнајемо ко је уз своје име носио тај предзнак: `ча Милован (Глишић), чича Јанко (Веселиновић), чича Данко (Поповић), чича Ракитић (Слободан). Све часна, чиста имена! Њима се уз име лако и просто прилепио и тај додатак и са извесним су га поносом носили.
И сада млади, начитани Жупљани уз моје име у разговорима често умећу то – чича. Чича, па чича! И још када додају и то – чича 21. века. Мало је то претешко за моја нејака књижевна плећа. Испадох, некакав, будибогснама, сајбер чича. Твитер, вајбер, сајбер, вибер!..
Сајбер, будибогснама!
У селективној библиографији објављеној у „Наративној полифонији Јанка Вујиновића“ провлачи се низ текстова објављених у новинама под заједничким наднасловом „Немачко-српска свеска“.
Прикупљајући расуту грађу за библиографију, наишао сам на двадесетак у „европским издањима српских новина“ објављених кратких прича и записа. То ме је подстакло да се после петнаестак година откријем четири фасцикле на којима је исписан тај наслов. Истовремено, у компјутеру сам сачувао и рукопис „Немачко-српске свеске“.
Два фрагмента из тог рукописа су унеколико прерађена и дописана нашла своје место и у „Књизи о храсту“, јасно, са напоменом, одакле су пренети. Као што се из наслова да наслутити, рукопис је настајао током петогодишњег боравка у Немачкој.
Можда ће уследити читање и редиговање тог обимног рукописа. А књига се, свакако, не може појавити пред читаоцима пре него што њен креатор, рекло би се, и први читалац, не буде колико-толико задовољан њеним коначним садржајем и формом.