Три критичКе тачке др Марка Недића, добитника првог Златног зрна критичарског, у разговору са духовним потомцима Буце Мирковића о три критичНе тачке
ИНЦИДЕНТНА КРИТИКА
Почетком септембра 2013. Милосав Мирковић је преко Боже Стаматовића, свог телала и верног друга, Миљурку Вукадиновићу, чувару једне звезде у пустињи, послао есеј – пријавницу-улазницу за 50. Београдски међународни сусрет писаца. Тај есеј је последњи Буцин текст, а његов јунак је Милош Црњански.
Средином септембра 2013. Милосав Мирковић се, преко Јелене Жигон, опраштао од Влтаве и Горице, а кад му је свратио један уксовац и рекао му да се диже јер почиње Сусрет педесети, одмахнуо је: „Какве то има везе, Боже мој.“ Тај „одмах“ је кључни стих Буцине песме-живота, а његов из песме друг је Пол Елијар
По Малој Госпојини 2013. Милосав Мирковић је кренуо са Врачара и није хтео да се окаже ни Ружици Сокић, која је, машући, гледала низ пут, занемела; отишао је низ друм лако, као низ сеновити поток, полако, и – као дамароносац – стигао у свој град. Тај Буцин град је Александровац, а дамароносац је Растко Петровић.
Кулинче:
Уколико ставимо тачку код „комунисте са душом једне праље“, како је Црњански почастио Ристића Марка, и не идемо даље од „Три мртва песника“, када би Вас неко замолио да одржите предавање о савременој књижевној критици и данашњој текућој књижевној критици, а да оно буде благо дијахроно и компаративно, како би изгледао сажетак?
Марко Недић:
Књижевна и, уопште, уметничка критика, као духовна дисциплина, данас је, нажалост, сведена на најмању могућну меру појављивања и утицаја, често је инцидентна и подређена рекламним потребама издавача или медија у којима се пласира. Чак је и у стручним часописима, управо због информатичке револуције, која омогућава брзу размену, и брзу промену, мишљења и ставова, изгубила оно значење регулатора естетског укуса, како је говорио Богдан Поповић, које је имала у ранијем времену.
Слично је и са књижевном критиком. Она данас, због све мањег значаја и утицаја који на друштво у целини имају књижевност и култура, такође мање значи него што је значила раније, на пример у времену пуне критичарске активности Борислава Михајловића Михиза, Зорана Мишића, Петра Џаџића, Мухарема Первића, Буце Мирковића, Драшка Ређепа, Предрага Палавестре, Николе Милошевића, Мирослава Егерића и других критичара који су деловали у последњим деценијама претходног века и нешто раније.
Данашња књижевна критика не може да промени већ устаљени, у суштини не много заинтересован однос друштва, и политике, према књижевности, а тако је и према осталим уметностима. Књижевност је, према таквом ставу, нешто што треба да служи искључиво данашњем времену и његовом просечном, и исподпросечном, културном и естетском укусу. Културну политику, па и књижевну, у доброј мери диктирају медији, издавачи, са изузетком мањег броја, и њихови комерцијални интереси, као и они читаоци који од књижевности очекују искључиво забаву.
Такав однос тешко се може брзо изменити. Евентуално може бити другачији тек када постанемо економски јачи и када култура и књижевност добију могућност да непосредније утичу не само на културна опредељења појединаца, него и на општу духовну атмосферу друштва. До тада се може и даље манипулисати културом и књижевношћу, може се лутати у одређивању стварних вредности нових књижевних и уметничких остварења и произвољно проглашавати вредним оно што то није. Временом се, међутим, и то може изменити. Сада једино не знамо да ли ће та могућна промена ићи набоље или нагоре.
ДРУГАЧИЈЕ МОТИВИСАН ТЕКСТ
„Почев од трећих Дана Мирослава Буце Мирковића додељиваће се награда Златно зрно критичарско за књижевну, позоришну и филмску критику, које ће понети један аутор који је у периоду од 1. јуна текуће до 1. јуна наредне године објавио научном апаратуром адекватно опремљен, објективно образложен, поетолошки и стилски оригиналан и пристојно правописно и језички уређен приказ или критику књижевног дела, позоришног комада или филмског остварења.“
Кулинче:
Набоље и на боље, професоре, зато се на Буциним данима и додељује Златно зрно критичарско, с намером да се реафирмишу критичари и критика. Како се види у образложењу (линк на https://festival.bucinidani.rs/zlatno-zrno-kriticarsko/), зборник који сте приредили оцењен је као „путоказ и водич који нас подсећа каква критика поново треба да буде“. Првонаграђена књига, „Наративна полифонија Јанка Вујиновића“, у образложењу награде коју сте понели дефинисана је као хрестоматија критике, приказа и есеја.
Да је жири више него строг, али да сте и Ви прилично строги, открива селективна библиографија на крају награђене књиге, где се види и податак да је о Вујиновићу својевремено писао и Исо Калач, но у „Наративној полифонији“ нема карактеристике којом је Калач почастио Вујиновићев „Вучји накот“ пре 29 година у сарајевском Комунисту. Имати такав приказ свог дела у социјалистичком делу 20. века исто је што и „прећи Албанију пешке“ у ројалистичком делу 20. столећа, а сада писац не може да се хвали „карактеристиком“. Да ли „карактеристика“ друга Калача није довољно презентативна, не илуструје епоху, и зато није ушла у „Полифонију“? Колико је „Наративну полифонију“ стварао педагог, а колико историчар?
Марко Недић:
Исо Калач написао је идеолошку критику о Вучјем накоту, и то је основни разлог што се она није нашла у Наративној полифонији Јанка Вујиновића. Ни неки други, помало идеолошко-политички обојени текстови нису укључени у њу. Калач је после приказа Вучјег накота писао другачије мотивисане текстове, највише о политичким приликама и неприликама у некадашњој заједничкој држави, па га, осим изостављања приказа Вучјег накота, није требало ни на који други начин посебно демантовати.
Наративна полифонија компонована је у првом реду с намером да књижевно дело Јанка Вујиновића буде представљено оним што оно у књижевном и естетском смислу јесте. А пошто је тај зборник компонован хронолошки, онако како су Вујиновићеве књиге објављиване, књижевноисторијски контекст је подразумеван, па се може рећи да је књижевни историчар имао превагу над педагогом.
НИМАЛО ИНТЕЛИГЕНТНА АМЕРИКАНИЗАЦИЈА
Носилац наредног Златног зрна критичарског треба да објави „научном апаратуром адекватно опремљен, објективно образложен, поетолошки и стилски оригиналан и пристојно правописно и језички уређен приказ или критику“. Треба ли у овом „пристојно“ видети минимум минимума и попуштање, предају савременом свету, који не мари ни за писмо, а зашто би и за правопис?
Кулинче:
Како се осећа књижевни историчар када се, уместо аргументима заснованим на чињеницама, маше (селективном) историјом? Чини се понекад да је у 21. столећу Јован Скерлић познатији по својим филолошко-лингвистичким ставовима, него по главобољама које је задавао писцима. Има дана када је, посебице у електронском свету, већи филолог и од Александра Белића.
Марко Недић:
Јован Скерлић је настојао да што више приближи две тадашње националне културе, две књижевности и два језика, а тиме и два народа, српски и хрватски, и зато му није замерити што је у оном времену мислио да се то може постићи компромисом о заједничком писму – латиници, и заједничком изговору – екавском. Слично је тада, и доцније, мислио и Александар Белић. Њих двојица су у нашoј култури изузетно значајне личности, па се одјеци њихових ставова и данас, кад за њих нема реалне потребе, узимају као изговор што се, између осталог, и многе наше данашње књиге штампају латиничним писмом, а не ћириличним, природним писмом српске културе.
Данас се, међутим, у понеким електронским и штампаним медијима може објавити све и свашта, може зато што постоје техничке и демократске и квазидемократске могућности за то. Временом ће, надајмо се, страст појединаца за властитом истином и ничим осим ње мало утихнути, тако да ћемо бар једним делом бити ослобођени различитих оригиналних и искључивих ставова о нашем времену и појединцима у њему. Тиме, такође, и потреба за нимало интелигентном американизацијом језика и претераним скраћивањем и огољавањем речи, појмова, мисли, емоција, можда може бити превазиђена.
