А петком сељак седи на ивици клупе и гвирка капцима, убеутио, чека на локал. Око корпе за смеће неколико празних конзерви сардине и од уља исфлекане лоптице згужване артије. А ономе коштуњавку у најлон кошуљи што је у хладу крошње, на трави придремао, побеже аутобус.
КОВАЧНИЦА НА ЈАДРУ
Посматрао сам огромне воловске очи, у чијим су се тамним и влажним зеницама одсликавали пламенови што су их распиривали мехови; у том жару гвожђе се, придржавано дугачким клештима, усијавало а онда, на наковњу смештеном на огромном пању, у жар потковицу тешким млатилом савијало. Цврчање, облак дима и вађање потамнелог метала из воде; рађање потковице за дуги пут низ џаде и сеоске макадаме… Слама, балега, муве, псовке и богорађање поткивача. Обликовање воловских папака чинило ми се као засецање бритвом у само живо месо, али зачудо без крви… Здепасти необријани поткивач, Илија, би ме са два прста јако уштинуо за тур и крезаво се заклиберио.
ПР(А)ВА БРАЗДА:
Бранко Пиргић
Бранко Пиргић је 1952. у Ваљеву, Завршио Филолошки факултет у Београду 1978. Од 1978. до 1985. радио као професор српског језика у средњим школама. У периодици и зборницима је током 30-так протеклих година објавио велики број књижевних критика и есеја. Од 1985. до 1989. спољни сарадник Другог програма Радио-Београда („Путевима културе“). Од 1996. до 2000. радио као организатор културних програма у Матичној библиотеци „Љубомир Ненадовић“ у Ваљеву. Од 2000. као слободни уметник живи на релацији Београд – Торонто.
Никада није био члан партије, нити било које политичке организације, a oбјавио је четири књиге прозних записа: „Повратак у сутон“ (1995), „Небо над Ваљевом“(2002), „Одлазак у сумрак“(2012) и „ Ево ме,ту сам“ (2016).
Живи у Ваљеву, Београду и Торонту и поручује: „Мој Пут је отворен за нова искуства. Радозналост ме не напушта. Негујем ведрину.“
ПАРК НА ЈАДРУ
Муја и Пирга су ту, ослоњени о дебело стабло врбе на каменом кеју Колубаре, уз пљоску препеченице, на зубатом сунцу сунчали своја ломна тела.
Лети, ноћу, под небом осутим звездама, на клупи седе Ђока Доксас, Ракић, Лола и Димче, ту су и четири гитаре – Шедоузи и небески јахачи – а ми, дечаци из краја, окупљени у побожном слушању… Шуууубидубидуууу… уаћуваривари. Жар цигарета. Свици. Ноћни лептирови, парови нечујно пролелујају и замакну у мрклу таму, мирис боровине, ћук се зачује.
А петком, сељак седи на ивици клупе и гвирка капцима, убеутио, чека на локал за Ставе. Око корпе за смеће неколико празних конзерви сардине и од уља исфлекане лоптице згужване артије. А ономе коштуњавку у најлон кошуљи што је у хладу крошње, на трави придремао, побеже аутобус за Седларе. Преко пута, две сељанке. Немогуће им је одредити године: забрађене, усред лета вунени џемпер, кондуре гумењаре, котарице с бакалуком и оном металном шипком од ваге…У избораној кошчатој шаци прошараној венама шарени платнени замотуљак. Ту држе паре и аспирине. Ћупурличу као два ћурана… „Сестро лепа посто пута, јашта море… додио јако у петак…“
Најлепше је сабајле, око Св. Јована, кад је све засуто плавичастим снегом и зачарано тишином. Уска пртина-траг оних што су, још за мрака, негде поранили. Пишије прогоретине у целцу. Отисци псећих шапица, тропрсти трагови невидљивих птица. Спадне са бора комадешка снега и у сипкави прах и светлосни пепео се све претвори. Пробљескује ледено сунце а Колубара, ледом покривена, спава.
ПЕТАК НА ЈАДРУ
Гужва је данас рано поподне овде на Јадру, том енергетском чворишту града. То је час када пијаца јењава а време да се иде назад, у село, још није дошло. Можда је неки празник, Преображење, Усековање или Мала госпоина- дан када се не ради што метеж чини још гушћим. Код Шибалића се куповао бакалук; јексери, ланци, модле за китњикез, лимене канте косе и лопате преко пута у гвожђари; пиво се пило за четвртастим столовима у хладу липе испред кафане уз бучне препирке или се пак на уво сашаптавало,поверавале муке…ваде се из шлајпика рецепти или пусуле и давно изанђале парнице; преко пута, испред бакалнице, сељак се наслонио о зид , затурио шајкачу на потиљак, лагано цевчи млако пиво. Један се опет одвојио и чучнуо, ведеместером, омашћеним дебелим прстима деснице, споро и педантно засеца танке резове кобасице или јевтине саламуре, у другој му шаци комадешка хлеба: палац му сав у браздама и усеклинама од силне сече и нарезивања- присмаче и мљацка, жмири и гвири, сав у себе сложен, преде своју мисао или, једноставно, зури предасе.
Тај народ ту, уоколо, бејаше одасвуд: из Причевића и Врагочанице, из Ребеља Јовање Поћуте и са Става, из Буковице, Миличинице, са Царића Стрмне Горе и Боричевца, с Мравињаца, од Лесковица, Пашне равни и с Дебелог брда, из Осечине и Пецке чак. Одасвуд сабрани, у касно јесење поподне, ти сељаци бејаху као један. Воловска запрега, шпедитери прекривени шареникама, рзање коња, блејање оваца, живи прасићи што се трзају, поцикују и сквиче из платнених џакова, лимарија, обрамице, косе и амови, гас и восак, Драва што се куповала код Певца на трафици, жамор и довикивање снаша; препланула, знојна изборана чела под шајкачом, метеж који и не слути да ће се ускоро растурити- заувек.
Јер ту данас царују банка и коцкарница док црни џип затамњеног стакла чека сачекушу а она невешто набада штиклама и клати се пустом улицом.Велико је обећање за вечерас – жива музика у кафићу надјачаће ди-џеја преко пута, шикаће се виски и ракија а биће вутре и још понечега жешћег, жестоки ће момци заводити ред а оне ће скакати по столовима…биће лудо, страва, хаос до јаја…све до беле зоре.
