РЕЧ ДРАМАТУРГА
Алексија Рајчић, главна јунакиња драме Ђорђа Косића, у свом животу није имала много избора. Као и друге жене којима је окружена, а чији животи представљају модел по ком се очекује да функционише и њен, у свету огрезлом у патријархат, Алексијино је само да ћути и трпи. Животу који је, и пре него што је почео, осуђен на насиље, немогућност избора, а самим тим и немогућност еманципације или среће, алтернативу представља једино – смрт. Кроз специфичан стилски захват у ком све споредне јунаке и јунакиње сједињује у мушки и женски хор, аутор комада издваја Алексију и њено искуство, тиме их стављајући у контрапункт са деперсонализованим актерима ове приче, односно друштвом, које на крају и јесте највећа препрека у потрази ове жене за срећом и слободом. Осим формалног обликовања текста, писац се поиграва и језиком, тиме вешто приказујући потресну животну причу једне жене која излаз из зачараног круга насиља и коначну слободу, парадоксално, проналази у затвору. Иако нас стил и језик ове приче могу навести на помисао да се она одиграла пре извесног времена, у некој блиској или далекој, али ипак прошлости, оваквим женским судбинама нажалост сведочимо и данас. У 2021. години у Србији је забележено укупно 20 убистава пунолетних жена у породично партнерском контексту, као и 16 покушаја убистава жена, а није могуће утврдити колико жена умре од последица дугогодишњег трпљења насиља.  Многе од ових жена пријављивале су своје насилнике, али их систем није заштитио. У таквом систему, који је свакојак, а најмање на страни жртве, жене често не виде други излаз осим да ,,узму правду у своје руке.“

Тијана Грумић, драматуршкиња

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Када је 1898. Милутин А. Поповић издао књигу „Затворенице – Албум женског одељења Пожаревачког казненог завода“ био је то историјски тренутак у коме је простор на литерарној сцени дат женама „злочинкама“ да испричају своју верзију приче. Овај роман послужио је Ђорђу Косићу као инспирација за комад ,,Успаванка за Алексију Рајчић.” Век и по касније, налазимо се на сцени Народног позоришта и слушамо исказ једне од осуђеница. Нажалост, не треба нам много да схватимо колико је положај жена  у свету, а посебно код нас, и даље далеко од идеалног, али када схватите да се на нашим просторима наратив у којем је жена биће другог реда проткао кроз целу историју, онда постављање једног оваквог комада постаје неминовност. Алексија је предвнодница судбине хиљаде жена које су своје животе завршиле у казнено поправним заводима, само зато што су биле приморане да правду узму у своје руке, јер правде није било на видику. Ако вам овај сиже звучи познато, то је зато што се од краја деветнаестог века до данас мало тога променило. Алексије и у данашњем свету бивају приморане да на исти начин стану у своју одбрану, јер систем заштите готово да не постоји. Ако га и има, вероватно је изгубљен у мору папирологије, правних поступака доказивања, вештачења, сучељавања и ретрауматизација.

Југ Ђорђевић, редитељ