РАЗЛОГ ПРЕДСТАВЕ “УПОТРЕБА ЧОВЕKА”
Александра Тишме у драматизацији Федора Шилија и Бориса Лијешевића

“Употреба човека” је прича о свијету којим је завладала вјерска, расна, политичка и свака друга нетрпељивост. Лудило се шири. а људи се надају да оно неће стићи до мирољубивог Новог Сада, и да Европа и свијет неће дозволити ширење нацизма, те не предузимају ништа иако им све говори да треба бјежати и спасавати се. Сигурни су да разум увијек на крају надвлада.

Главна јунакиња је Вера Kронер ђевојка из богате трговачке јеврејске породице, која из господског новосадског живота бива депортована у Аушвиц 1943. са својом породицом али и са осталим јеврејским породицама. Вера једина преживљава тај стравичан живот и призоре, јер логорско вријеме проводи у “кући радости” борделу гђе им сексуалне услуге које пружају СС војницима продужавају живот и одлажу пут у крематоријум.

Послије ослобођења Вера бива интернирана у Нови Сад, преко кога је прешао ваљак рата, уништења, убистава, рација, ослобођења и у коме нема више ни своје куће нити икога и ичега што је везује за живот прије логора.

Без посла и готово без помоћи и подршке, Вера преживљава онако како је у логору научила да се опстаје – подавањем свог тијела мушкарцима.

Питање је да ли треба презивјети када се цијели твој свијет распадне и нестане? Није ли боље, часније и паметније нестати заједно са њим? Да ли се треба треба борити за живот ако послије тога слиједе трауме и слике најгорих ужаса, које се враћају и не дају мира. Има ли тада више смираја, дома? А како се не борити за зивот када је то најјачи човјеков нагон? Kако му објаснити да не треба живјети?

Ратна психологија која ступа претвара човјека у робу за употребу., материјал, за спровођење туђих намјера.

Није ли тада нагон за преживљавање непријатељ који нас гура у пропаст?

Шта је све човјек и шта је све у њему? питање је централно за рад на овој предатави.
Биће које се прилагођава условима? У миру је цивилизован грађанин који се бори за мирнодопске вриједности а исти тај у рату постаје дио злогласног механизма који спроводећи наредбе гура у понижење и смрт хиљаде других. Да би га послије рата опет затекли у неким мирним породичним условима.

Цовјека мијењају околности. Прилагођава се. Постаје оно сто вријеме од њега тражи.
На крају комада Вера среће Средоја Лазукица свог пријатеља из ђетињства. Једно у другом налазе утјеху и спас. Међутим, до прије пар година млади људи пуни животног елана, само неколико година касније су потрошени, самљевени ратом и страдањима и немају једно другом шта више да пруже. Они уништавају последњу успомену која их подсјећа да су некада били млади, безбрижни, заљубљени, пуни очекивања. Свешчица која их повезује а на чијим кожним корицама пише “поесие” нестаје у пламену. Вера и Средоје одлазе, свако у своје безнађе које ће их ускоро одвести у смрт.

Представа ће се радити са 6-8 глумаца који ће лако и наочиглед прелазити из лика у лик и не скривајући процес стварања ситуација, како би ову огромну епску причу о рату и човјеку у њем учинили сценски једноставном и значењски и наративно сагледљивом.