Aуторски пројекат Игора Вука Торбице
по мотивима оригиналне Молијерове драме Тартиф
Пројекат: Комично у класичном
Копродукција: Српско народно позориште и Народно позориште Сомбор
Аутор и редитељ: Игор Вук Торбица
Сценографкиња: Андреја Рондовић
Костимографкиња: Јелисавета Татић Чутурило
Композитор: Владимир Пејковић
Лица:
Тартиф: Саша Торлаковић
Дорина: Хана Селимовић
Оргон: Нинослав Ђорђевић
Елмира: Тијана Марковић
Клеант: Марко Марковић
Госпођа Пернел: Биљана Кескеновић
Маријана: Даница Грубачки
Дамис: Марко Савић
Валер: Душан Вукашиновић
Bacques: Немања Бакић
Судски извршитељ 1: Милорад Капор
Судски извршитељ 2: Драгана Шуша
Прва проба: 27. новембра 2018.
Радна премијера у НП Сомбор: 26. децембра 2018.
Премијера у НП Сомбор: 8. фебруара 2019, реприза: 9. фебруара
Премијера у СНП: 19. фебруара 2019, сцена „Пера Добриновић“
Репризе: 20. фебруара, 21. и 22. марта
Представа траје: 120 минута.
Данашње време донело је са собом и неке нове изазове, вера и религија нису оно чиме нас Тартиф држи послушнима, он се користи демагогијом, црпи из наших слабости, обележава нас кривицом, искоришћава наше мане и табуе, како би нас уценио да не чинимо ништа, да останемо у строгом оквиру грађанске послушности, тај Тартиф је сваки дан са нама, у нашим дневним
и спаваћим собама, са нама за столом док ручамо, он је неизбежан и ми сви добро знамо ко је он, макар и не изговарали његово име наглас! Време је, дакле, Тартифу додало не толико једноставан приступ теми и једну горку озбиљност последица трпљења Тартифа у нашим животима.
Тартиф или лицемјерје данас
Представа „Тартиф“ настала је у копродукцији сомборског Народног позоришта и Српског народног позоришта у режији Игора Вука Торбице по мотивима Молијеровог Тартифа. […] Представа режирана у оквиру пројекта Kомично у класичном, настаје у великој мери кроз радионичарски рад који је глумце отворио тако да на сцени имамо умешну, гипку игру у којој се у једном интензивном и добро артикулисаном темпу спретно смењује савремени текст са Молијеровим Тартифом (драматургију потписује редитељ), а ансамбл игра самосвесно – у сваком моменту они знају шта и зашто чине на сцени. Снага и артикулација игре Хане Селимовић – она у представи игра Дорину – која својим моћним монологом отвара сцену је право уживање, мешавина снаге, зрелости (која иде мимо њених година) и способности да генерише снагу, да постави ритам представи – задивљујућа је. Није питање у томе што се она не штеди, често се амбициозни не штеде, али их то не учини великим, ради се о њеној вери у оно што чини, она једноставно ствара игру којој се препуштате и којој верујете.
Даница Грубачки Маријану игра врло тачно – слуђену попут веома младе особе којом је лако манипулисати – игра је сведено и тачно- збуњену и спремну да се преда.
Саша Торлаковић Тартифа игра управо из нашег времена непогрешиво тачно у оном монструозном заводљивом клацкању – где се до последњег тренутка представља као доброчинитељ, човек широког увида, да би наравно монструозбост карактера ступила на сцену. Торлаковић игра као шетач на жици који је толико вешт да хода по танкој жици као по широком друму. Марко Марковић као Kлеант прождрљив и користољубив, креира га тако да је свима близак. Нинослав Ђорђевић доноси Оргона који је заведен, који је заиста померио памећу у убеђен је у истину онога што чини, без зазора, док је Елмира Тијане Марковић толико јасно одбија да погледа истини у очи да има соматске тегобе. Марко Савић као Дамис, упропаштени син игра лако и убедљиво, јасно вам је што је ту где је и зашто је страдао, Душан Вукашиновић доноси Валера у необузданој младости и врсти грубости која није намерна, пре се тиче неартикулисане снаге. Биљана Kескеновић вешто игра госпођу Пернел која је тајни мајстор церемоније и то нам на самом крају открива.
Ову слику дисфункционалне породице која припада слици света који је потпуно изашао из зглоба фантастично уоквирује Немања Бакић као Бацqуес – мајстор који долази да реновира кућу и постави светлећи натпис Тартуффе духовито, лако он доноси једну чаробну минијатуру која на изврстан начин уоквирује читаву причу. Он је на један готово медитативан начин представи даје равнотежу.
За саме глумце без обзира на њихове године и искуство како сазнајем у разговорима након представе сам процес је био драгоцен, јер им је пружио једну врсту подршке и разумевања.
Игор Вук Торбица у свом поступку вешто интерполира различите жанрове, једнако вешто Молијеров стих интерполира у савремени језик. Последњу трећину представе режира као мрачну драму у маниру филмова Франсоа Озона – доносећи нам политичко позориште у правом смислу те речи. На послетку – о чему говори Тартиф – о лицемерју и манипулацији моћи које је некад била представник црква, а данас је то капитал у најширем смислу те речи.
Савремени језик у представи је дисперзиван јонесковски, док је Молијеров стих овде раскошна и јасна нит која нас уразумљује, она је надприча на један начин – приказан је свет без истинске комуникације, љубав је негде давно загубљена, на крају – не губи Торбица јунаке без разлога у мраку куће у којој су одакле чујемо да се гласно довикују или траже – доносећи слику савременог света као застрашујућег, маркираног усамљеношћу, који нема ослонца у себи, а од Бога је давно остављен и иза те слике се не може више ни крити. Публика је отворена, осветљена, директно укључена у представу све време, у директним обраћањима глумаца – ово је ваш свет немојте му се превише смејати, поручује редитељ.
Убиством Дорине, истинским не разоткривањем Тартифа, затим искакањем из сопственог зглоба – посебно у слици Елмире (Тијана Марковић) која телесно реагује на оно неизговорено, на оно што самој себи неће да призна, поготво у последњој слици у којој након убиства Дорине за трпезаријским столом сви из полумрака зуре у нас – у публику – редитељ нас све време води до увида, суочава са оним где смо. Не поставља питања – него, пре свега, каже: погледајте се ово сте ви, свакодневно. Убоге креатуре које фингирају смисао. Сценографија Андреје Рондовић слика је оног што наши јунаци играју – један велики зелени кауч, дакле место породичног окупљања, лако нас уводи у мрак позорнице односно куће која га окружује који је метафизички, самотан.
Музика Владимира Пејковића тачно прати наративни ток и гради атмосферу. Kостим Јелисавете Татић Чутурило даје оно савремено, чак озоновско нашим јунацима.
Један политички театар који вас упозорава без практично подигнутог тона, у пунокрвној глумачкој игри. Ова представа је Молијер данас, постављен на прави начин – тако да уживате у игри и следите се над оним на шта вам указује.
Наташа Гвозденовић, 6. април 2019, Вијести