У годинама детињства моје сестре и ја најрадије бисмо посећивали ујна-Лепшу, родом из Крушевца, која се удала за нашег деда-ујака Мику Џамбаса, младог и виталног винарског трговца. Међутим, имали смо ми и других тетака, ујни и стрина, које су нас срдачно дочекивале, али код ујна-Лепше смо добијали најслађе, најлепше слатко; штавише, по неколико сорти или врста слатког од воћки, руже или поврћа, чак. Док бисмо, рецимо, код тетка-Мице или Маре били служени само слатким од шљива, лазар-сочица – како их је звала наша бака Милена, родом од Џамбаса, дотле је Јованка, ујна-Лепшина домаћица, „велика Нанот“ – како је волео да добаци наш отац, уносила широки сребрни послужавник са четири или пет врста слатког, па деци доктора Мирковића „широко је поље“. Разуме се да је и овде једна зделица, од резбареног стакла, била испуњена жутим крупним шљивама, лазар-сочицама, а око ње, као неке крунске чиније, биле су испуњене остале четири – слатким од купина, кајсија, малина и смокава.
