Нинослав Ђорђевић
Редитељ: Кокан Младеновић
Сценограф: Весна Поповић
Костимограф: Маја Мирковић
Композитор: Ирена Поповић
Дизајн програма и плаката: Миља Младеновић
Играју:
СЛОБОДАН дете, 10 година
ДРАГИЦА, мајка му – ДРАГАНА РАДОЈЕВИЋ
СЛАВИША КУЧИНАРАЦ, отац – ЉУБИША БАРОВИЋ
СВЕТОЛИК, главни полицијски инспектор – САША ТОРЛАКОВИЋ
ДЕБЕЛИ МИШКО, инспектор – ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ
ЈАПАНАЦ, инспектор приправник – НИКОЛА БРЕКОВИЋ
МАРИЈА, девојка без детета, некада са села, данас из града – МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ
МАРИЈИНА МАЈКА – АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ
ДРАГАН, момак – СТРАХИЊА БАРОВИЋ
СТАНИКА,мајка му, викају је луда – АНЕТА ТОМАШЕВИЋ
ДЕВОЈКА, волела би да буде Драганова – КРИСТИНА ПАЈКИЋ
ПАРАДАЈЗ, момак, Слободанов друг – СЛОБОДАН ПЕТРАНОВИЋ- ШАРАЦ
ПЕТКАНА, баба – СОЊА МИЛОЈЕВИЋ
ЧИЧА ДРАГОЉУБ, сметало – ИВАН ТОМАШЕВИЋ
ЧИЧА, подрумар – ЗОРАН КАРАЈИЋ
ЖЕНА 1, ЖЕНА 2 – стринке Славишине – ДЕАНА КОСТИЋ, АЛЕКСАНДРА РИСТИЋ
ЉУБИНКО, Славишин пријатељ – МИЛОШ ВОЈНОВИЋ
КОНОБАР КИЛЕ – СИНИША МАКСИМОВИЋ
МИТА, Ћора – МАРКО РИБИЋ
Инспицијент: Софија Карајић
Суфлер: Зорица Стевановић
Технички руководилац : Радивој Костадиновић
Сликарски радови : Раде Станковић
Столарски радови : Боривој Чеивановић
Браварски радови : Михаило Брезина
Мајстор тона : Коста Павловић
Мајстор светла : Миодраг Поповић
Електричар : Лука Поповић
Власуљар и шминкер : Гордана Баровић
Кројачки радови : Драгица Вујковић, Златомир Ненадовић
Гардероба : Данијела Драгојевић,
Биљана Костадиновић
Реквизита : Мирјана Незири
Декоратери : Чедомир Вучинић,
Иван Јовановић,
Јосип Уцај,
Младен Симић
…Тамо где нема емпатије.
Тамо где не функционише нити један однос: мајка-дете, отац-
дете, муж-жена, момак-девојка…
Тамо где сваки комад земље крије мрачну тајну.
Тамо где престају логика и разум.
Тамо где емоције показују само они који су се одрекли памети.
Тамо где неће пронаћи оног кога траже.
Тамо где се неће пронаћи она која се тражи.
Тамо је Рубиште.
И било би лепо да је тамо. Али – ако је тамо, како то да ми
живимо у њему?
Кокан Младеновић
Кад сам био мали, слушао сам како народ турцизмом „ 'арам да
ти је“ проклиње своју децу.
Кад сам имао седамнаест година, написао сам причу која се
завршавала: „Милиони деце се годишње удави у говнима својих
родитеља. Или науче да пливају.“
Кад сам имао 31., написао сам „Рубиште“.
Сада имам 37.
Србија још увек проклиње своју децу. У говнима се давимо и све
теже пливамо јер смо на измаку снага. На рубу.
Нинослав Ђорђевић
