Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година 19.века
Писац: Анђелка Николић,
Режија: Анђелка Николић
Играју:
У улогама оптужених, сведока, бранилаца и тужилаца, али расветљивача случаја наступају, азбучним редом:
Ивана Недељковић,
Јасмина Димитријевић,
Јелена Цвијетић,
Kатарина Митровић,
Маја Спасојевић Јовановић.
Специјална гошћа: Шарлота, пас.
Драматург: Димитрије Kоканов,
Сценски говор: Др Дијана Маројевић
Музички сарадник: Драгослав Танасковић,
Kостимографкиња: Соња Kоторчевић
РОБ МУЖА,РОБ ДРУШТВА
Анделка Николић: Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година 19. века; драматург Димитрије Kоканов; копродукција
Представа Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година 19. века има структуру која је управо онаква какав јој је и наслов-опширна,распричана позоришна студија настала на основу обиља документарних материјала из области историје,етнографије,социологије,права и људских права. Све приче које смо чули, видели И доживели у овој представи повезује исти тематски оквир-судске истраге о убиствима тровањем која су почињена у кругу породице и за која су пред судом биле окривљене најчешће супруге преминулих.Оно што кристално јасно видимо је какав је био положај жене у српском друштву у 19.веку. Тај положајје био одређен патријархалним неписаним законима и законима новонастале кнежевине Србије, који су неретко, у жељи да се власт прикаже као напредна и ефикасна, били чак и суровији и неправеднији од неписаних закона. Супруга није могла да напусти насилног мужа и била је у односу на њега у ропском положају. Чак и ако би покушала да се склони код родбине или пријатеља, јатак је имао законску обавезу да несрећницу пријави полицији која би у садејству са судском И црквеном власти приступала враћању жртве насилнику. Имајући у виду да је у насиљу над женом учествовало (не)вољно читаво друштво,шта је несрећној жртви преостајало ако је желела да се спасе своју главу него да убије насилника? Чак и под претпоставком да нису све осумњичене убиле свог џелата, свака је за то имала добар разлог. Текст представе је на основу документарних материјала, саставила редитељка Анђелка Николић (драматург је Димитрије Kоканов). Приче несрећних жена јако личе једна на другу и то понављање истог обрасца ствара осећај намерног исцрпљивања публике.Намера је да се у публику пренесе осећај тескобе у којој живе жртве насиља и да се кроз варијације створи укупна слика друштва у коме је насиље иманентно присутно (лоше здравствене навике, недостатак стручне медицинске неге и сваковрсна беда и заосталост).
Намера редитељке је била да публику увуче у своју представу и да је учини учесником у суђењу. То је постигнуто на тај начин што публика седи у кругу, а глумице (Ивана Недељковић, Јасмина Димитријевић, Јелена Цвијетић, Kатарина Митровић и Маја Јовановић Спасојевић) седе међу нама повремено улазећи у центар круга тј. позорницу. Ово седење у кругу, уз повремено укључивање публике у представу, асоцира на радионице драме у образовању која се врло често бави едукацијом радионичара о друштвено осетљивој теми, те се не можемо отети утиску да је редитељка намеравала и нас да подучи. Представа почиње онако како многе радионице драме у образовању почињу-својеврсним загревањем. Глумице више пута размењују места са публиком играјући кроз импровизацију различите начина подршке и хуманог односа међу женама. Публика се укључује у представу тако што добија одредене задатке-неке од нас су играле сведоке (ваша критичарка је играла брицу сведока у једном од случајева),а неке судије. Оне које су играле судије изјашњавале су се на основу изнетих доказа о пресуди и онда се та пресуда публике супротстављала стварној пресуди. На овај начин публика заиста постаје део представе, али не на начин да може да утиче на промену тока радње већ само да буде сведок који по потреби може бити „прозван“ у реконструкцији судског процеса. Документарни материјали се преплићу са лирским моментима у којима поново препознајемо однос патријархалне заједнице према жени и који указују колико је дубоко укорењено веровање да жена мора били подређена мушкарцу и стално у служби породице.
Глумачки приступ је на средокраћи између водитеља радионице и глуме у документамом театру Глумице играју са дистанцом у односу на лик и са повременим експресивним моментима (упечатљив гест илл говор у дијалекту) који имају за циљ да направе разлику између бројних ликова које игра свега неколико глумица. Но, циљ представе нису глумачке бравуре у приказу различитих карактера већ концентрисано и упорно причање различитих прича о истој теми-насиље над женом и покушај жене да се од насиља одбрани насиљем кад већ другог излаза нема.
Такође, важно је приметити да је ово представа о женама, да ју је осмислила жена, да у њој играју жене и да 90 одсто публике такоде чине жене. Зато представа спонтано постаје својеврсна градња новог савременог женског идентитета на темељу критичког прелспитивања патријархалног наслеђа. Простор KЦ Магацин је добро изабран за овај тип представе јер истовремено даје утисак интимности, ексклузивности и алтернативности читавом пројекту који је, објективно гледано, настао у сарадњи институционалних и уметницке групе Хоп.Ла. Представа Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округу седамдесетих година 19. века настала је као копродукција Kњажевско-српског театра Kрагујевац, Пулс театра Лазаревац, Сеоског култумног центра Марковац и Уметничке групе Хоп.Ла.
За крај ваља истаћи да је ова представа по својој тематици најближа Успаванки за Алексију Рајчић (Народно позористе у Београд) али је по начину игре део значајног и утицајног позоришног правца који зовемо документарни театар. Представу свакако вреди видети јер на театарски начин поставља важно питање: да ли је насилничко понашање савремена бољка или је део ширег друштвеног оквира који је присутан од оснивања савремене државе Србије?
МАРИНА МИЛИВОЈЕВИЦ МАЂАРЕВ
Време, 11. мај 2023.