драматизација : Мила Машовић – Николић
Редитељ: БОБАН СКЕРЛИЋ
Драматуршкиња: Јелена Мијовић
Лектор: Радован Кнежевић
Сценограф: Горан Стојчетовић
Костимографкиња: Татјана Радишић
Композитор: Мате Матишић
Организаторка: Јелена Твртковић
Асистенткиња костимографкиње: Татјана Ждијара
Асистент организаторке: Лазар Ненадић
Фотограф: Бошко Ђорђевић
ПОДЕЛА
ПЕТРИЈА млада – МАРТА БЈЕЛИЦА
ПЕТРИЈА градска – ЈОВАНА ГАВРИЛОВИЋ
ПЕТРИЈА удовица – МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
ДОБРИВОЈЕ – ИВАН МАРКОВИЋ
ЉУБИША –ТИХОМИР СТАНИЋ
МИСА – ИГОР ЂОРЂЕВИЋ
ВЛАЈИНА АНА / МИЛАНА / СЕСТРА – ЈЕЛЕНА РАКОЧЕВИЋ
БЕЛА / ДОКТОРКА / БОЛНИЧАРКА – ИСИДОРА МИНИЋ
ФОТОГРАФ / СРЕЈА / КАМЕНЧЕ – БРАНИСЛАВ ЗЕРЕМСКИ
ИНЖИЊЕР / ДОКТОР / КУРЈАК – ВЛАДИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ
Неуништива воља за животом
Петријин венац“, према роману Драгослава Михаиловића, драматизација Мила Машовић-Николић, режија Бобан Скерлић, Атеље 212
Фото Атеље 212
Настала према истоименом роману Драгослава Михаиловића, представа „Петријин венац“ је огољена, дирљива, симболички изражајна приповест о Петрији, жени коју је живот кршио цео њен век (драматизација Мила Машовић-Николић). Михаиловићев роман о неукој, припростој жени, преоптерећеној празноверјем, карактеристичан је по стилу, односно Петријином некњижевном говору, неправилном, повремено и особено смешном. Иако такав, он је средство бурног раскопавања егзистенцијалистичких тема самоће, болести, смрти, патње, старења, као и челично јаке воље за животом.
Представа редитеља Бобана Скерлића је карактеристична по изазовном увођењу три глумице које деликатно, хипнотички играју Петрију – Марта Бјелица (Петрија млада), Јована Гавриловић (Петрија градска) и Милица Михајловић (Петрија удовица). Оне су све време присутне на сцени, а означавају различите етапе у животу ове трагичне јунакиње. Kада не представљају Петрију у првом плану, преостале две глумице посматрају догађаје, прате их са различитом изражајношћу, од ведрине, преко бриге, до ужаснутости. Оне су најчешће неми сведоци патње, што разумемо као наглашавање интроспективних значења, Петријиног погледа у себе, суочавања са собом. На пример, када је њен први муж Добривоје тера од куће, Млада Петрија иде да се обеси, док је друге две одговарају од тога, теше је и храбре. Разумемо их као знак Петријине потиснуте снаге, њене савести, присутне, али расклиматане. Kасније, када Градска Петрија упознаје Љубишу, преостале две Петрије са пажњом посматрају развој догађаја, надгледају је, као неки метафизички чувари.
Ансамбл у целини игра стилски и квалитативно уједначено и вешто, градећи тешку, кошмарну атмосферу која веродостојно одражава Петријне недаће. Добривоје (Иван Марковић) је први Петријин супруг са којим је надрљала, насилан, физички и вербално, уз подршку његове мајке, Веле Бугарке (Исидора Минић). Петријин други муж Миса (Игор Ђорђевић) је енергичан и пун живота, до повреде. Тада се мења његов став према животу, бојећи Петријину трагедију још тамнијим тоновима. Љубиша Тихомира Станића је такође убедљив лик у тој галерији очајника које је живот поломио, и који утеху тражи у локању ракије. У представи, као и у роману, важан је суптилан хумор који помало разблажује свеприсутан чемер. Kомичке црте повремено обезбеђују епизодни ликови, доктор (Владислав Михаиловић), или фотограф (Бранислав Зеремски). Деликатну комику доноси и Петријина вера у враџбине Влајне Ане (Јелена Ракочевић), на пример њен рецепт за тестирање трудноће који укључује мокрење по секири.
Сценографија коју примарно чини низ различитих кавеза, металних и изанђалих, значењски је оправдана, у погледу симболичког изражавања спутаности, одсуства слободе у том ригидном патријархату (сценограф Горан Стојчетовић). Ипак, не можемо се отети утиску о њеној ружноћи, кабастости тих кавеза, (намерном?) одсуству естетских вредности. Kостими Татјане Радишић су изузетно занимљиви, размаштани у стилизованом представљању руралне одеће. Нарочито су лепо решене женске подсукње, сачињене од конопаца којима је сцена генерално преплављена. Свеприсутни конопци граде необичне условности, тражећи симболичко разумевење. Ликови их развлаче на почетку и на крају, асоцирајући нас на Пенелопино плетиво које се заплиће и расплиће, у очекивању Одисеја. Пенелопино чекање се овде може схватити метафорички, као Петријино чекање бољег живота. Такође, Петрија на почетку за длаку не завршава на конопцу, самообешена. У том смислу, конопац је и симболички знак претње, могућег окончања живота. Згужвани конопци касније представљају и Петријину бебу, односно њено страдање, што је такође изазовна сценска условност.
Музика у представи је врло упечатљива, она боји атмосферу и обликује расположење, од разиграног до сетног, које појачава трагични доживљај (композитор Мате Матишић). На плану режије, карактеристично је вођење паралелених призора, што подсећа на филмску изражајност. Осветљење је утуљено, догађаји су преовлађујуће уроњени у таму, конкретну и симболичку. Она је одраз суморног патријархалног света који гуши слободу и живот сам, али и света који открива жилавост појединца, неуништиву жељу за животом.
Ана Тасић
Kритика је објављена у Политици 2.12.2018. године