• aside

Пьяные

Aтеље 212, Београд

Pijani

Пијани су опомена и позив свима нама да се више не бојимо и да се коначно препустимо животу – да престанемо да се плашимо да волимо, да праштамо, да мењамо себе и свет око себе. Пијани су филозофска комедија о откривању и самоспознаји.

Иван Вирипаев, превод Новица Антић, режија Борис Лијешевић, сценографија Александар Денић, костим Маја Мирковић, композитор Александар Костић, асистент редитеља Невена Рајковић, организација Јелена Твртковић и Јована Павић

Играју: МАРТА Марта Бјелица, МАРК Небојша Илић, ЛАУРА Јелена Ђокић, МАГДА Исидора Минић, ЛОРЕНС Бојан Жировић, ГУСТАВ Светозар Цветковић, ЛОРА Дара Џокић, КАРЛ Ненад Ћирић, ЛИНДА Бранка Шелић, РУДОЛФ Вук Јовановић, МАКС Дејан Дедић, МАТИЈАС Бранислав Трифуновић, ГАБРИЈЕЛ Страхиња Блажић, РОЗА Јелена Петровић

Најновија драма једног од тренутно најизвођенијих руских и европских савремених драмских писаца Ивана Вирипаева, ПИЈАНИ, смештена је негде на Западу, у неком од данашњих велеграда, где је 14 ликова (банкари, менаџери, добростојећи слој савремених технократа и интелектуалаца, плус једна проститутка), због различитих разлога и повода, пијано. Међутим, то пијанство је само маска, преко које они могу да се осмеле и кажу истине које чак ни сами себи не смеју трезни да признају, истине које откривају колико бесмислено, ништавно и подло живе. У том „колективном монологу“ неки од њих ипак долазе до сазнања, да на свету постоји и нешто друго, нешто због чега вреди живети, а то су љубав и нада.

ПИЈАНИ садрже у себи опомену и позив свима нама да се више не бојимо и да се коначно препустимо животу – да престанемо да се плашимо да волимо, да опраштамо, да мењамо себе и свет око себе. ПИЈАНИ су филозофска комедија о откривању и самоспознаји. Није онда случајно што је мото ове драме рубаија Омара Хајама:

  • Пођи са Хајамом, пусти мудре приче,
    сигурно је само да живот промиче.
    Једно је истина, остало је тек лаж:
    цвет кад једном увене, више не ниче.
    Питања су многа, а које је прече:
    ко смо, куд идемо – то нико не рече.
    Да л’ смо као ветар што насумце дува
    или као река што без циља тече.
    Примакав’ крчаг уснама двема,
    питах се шта ми судбина спрема.
    Чух: усна усни шапташе тихо –
    „Пиј, јер кад умреш – повратка нема!“
    Пиј! Што да се жалим узвишеном Богу
    што време протиче испод наших ногу!
    За „сутра“ нерођен, а за „јуче“ мртав,
    уживам за „данас“ – то једино могу.

     

  • DSC_3007-200x300

Koментари

коментари