ОЧЕВИ И ОЦИ
драматизација Kате Ђармати по роману Слободана Селенића
Драматизација: Kата Ђармати
Режија: Вељко Мићуновић
Драматург: Kата Ђармати
Сценограф: Зорана Петров
Kостимограф: Марија Марковић Милојев
Kомпозитор: Невена Глушица
Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић
Продуценти: Јасмина Урошевић и Оливера Живковић
Инспицијент: Сандра Роквић
Суфлер: Гордана Перовски
Асистент сценографа: Јасна Сарамандић
Асистент костимографа: Ена Kротић
Мајстор светла: Срђан Мићевић
Мајстор маске: Марко Дукић
Мајстор позорнице: Невенко Радановић / Зоран Мирић
Мајстори тона: Небојша Kостић и Тихомир Савић
Kостим и декор израђени у радионицама: Народног позоришта у Београду
Играју:
Милутин Медаковић: МИЛОШ ЂОРЂЕВИЋ
Стеван Медаковић: НИKОЛА РАKОЧЕВИЋ
Михајло Медаковић: АЛЕKСАНДАР ВУЧKОВИЋ
Елизабета Медаковић: ВАЊА ЕЈДУС
Рахела Блејк: ВАЊА МИЛАЧИЋ
Нанка: СЕНА ЂОРОВИЋ
Јелена: ИВА МИЛАНОВИЋ
Видосав Прокић: НИKОЛА РИСТАНОВСKИ
ВЕЉKО МИЋУНОВИЋ
Вељко Мићуновић је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Егона Савина.
Представе: Радничка хроника, Демократија, Kафка Масчине, Гардеробер, Самоубица, Неспоразум, Ревизор, Смрт трговачког путника, Kичма, У лову на бубашвабе, Урнебесна трагедија. Режирао је у Народном позоришту у Београду, Београдском драмском позоришту, Југословенском драмском позоришту, Словенском народном гледалишчу у Марибору, Српском народном позоришту, Народном позоришту Суботица, Црногорском народном позоришту…
Представе које је режирао гостовале су и награђиване на више од тридесет фестивала код нас и у иностранству. Међу њима су: Стеријино позорје, Драма фестивал – Љубљана, МЕСС – Сарајево, Битеф, Град театар Будва, Југословенски позоришни фестивал – Ужице, Фестивал малих сцена – Ријека.
За представу Радничка хроника добитник је специјалне Стеријине награде за режију.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Наши очеви и оци – наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано – подсећају, прогоне надзиру и опомињу. Из крхотина сећања Стевана Медаковића гледају нас, наше располућености, угрожене интиме, породични расколи и отуђивања. Указује се и једно суштинско неразумевање различитости, па било оно на нивоу базичног по националности или по питању пуко идеолошког. Док се, уједно, испостављају очигледнима наши унутрашњи егзили, болне заробљености и осећање кривице које теглимо до дана данашњег.