Кад вино зрело у марамицу проспеш и ни кап не распеш, па га не испијеш, него га покусаш као да је кисело млеко, знаш да ће те држати од пете до главе. Знаш да ће то жупско зрело постати твоја крв, коју можеш да носиш колико те ноге носе док штап ти се по калдрми вуче. Остајеш, опстајеш заражен вином чија боја име нема јер је мрклије од нара, а светлије од рубина.
Између природе и од природе сакованог у онај час кад људски дах претекне руку човекову и стопало девојачко, сама обрана док је, невина и несмуљана било, зачела се црвеника. Ко се у њој окупао, не мора да окуси ни кап. Остаје, опстаје, траје вечито заливен, обливен, саливен оним што се зове дар. Ако ли је саткан од речи, не треба ти муза. Треба ти парче артије и плајваз, салвета мусава да прибележиш истину што навире. Чак и када ти не верује васцели свет.
Само су глумци вазда веровали Буци! Многи је завршио макар у песми. Како онда, тако и сада, кад се одавно претурио век, кад се преметнуло и изметнуло време, кад најлон-чарапа кошта као туце јаја првокласних, а шибице чуче на јастуцима коначишта која више немају слова, него звездице и звезде. Следећи праве, небеске, вратио се на југ.
Не наздравља, не попева и не запева, него лелуја, пирка и вирка кроз вратнице шкрипаве и проређено лојзе, лебди понад дрвета коме су одрубили главу и водуцка поете и глумце кроз негда само жупски свет. Чим се сместио украј цркве кожетинске, Буца је почео да мами нове сведоке. Поздравља и отпоздравља, расипа и пресипа, гледуцка и вребуцка, распевани чворак, онај што грожђе зоба, чворак под оклопом поетике, комотним за рукопис, претесним за жупопис.
Кулинче