Рођен на Благовести, 7.4.1945. у Брадићу код Лознице, у западној Србији. Школовао се у родном селу, Јадранској Лешници, Лозници и Шапцу. Студирао је српски (српскохрватски) језик и југословенску књижевност у Сарајеву (1965–1968). Током студија објављује поезију и прозу у сарајевским листовима и часописима. После студентских демонстрација 1968. напушта Сарајево. Три године борави у источној Босни, Мостару и завичају, а потом се, 1971, пресељава у Београд, где наставља студије и укључује се у књижевну сцену објављујући у Студенту, Знаку, Младости, Књижевној речи, Књижевности, Савременику, Јежу итд. Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Годину дана је радио као средњошколски професор.
Потписник је више од 300 библиографских јединица штампаних у бројним листовима и часописима, антологијама, зборницима и панорамама у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Македонији, као и у иностранству – у Румунији, Мађарској, Аустралији, Немачкој, Пољској…
Добитник је награде на Југословенском фестивалу поезије младих у Врбасу 1971, а 1972. на конкурсу Књижевне омладине Србије за циклус песама. Награђен је и на међународном конкурсу Омладинског фестивала поезије у Берлину 1973. Исте, 1973. осваја и награду за причу на југословенском конкурсу Нове Македоније.
По позиву Катедре за славистику Универзитета „Јожеф Атила“ у Сегедину током летњег семестра 1992. за студенте и предаваче држао је циклус предавања о књижевном делу три наша најпознатија, најпревођенија и тих година у Европи најприсутнија писца – Милоша Црњанског, Данила Киша и Милорада Павића.
Од 1976. до 1984. био је уредник и оперативни уредник листа Књижевне новине, до политичке смене редакције због објављивања циклуса Источнице Љубомира Симовића. После једногодишње паузе „премештен“ је у издавачку делатност истоименог предузећа, где је уредио или приредио преко стотинак наслова, све до 1994. године, када је – због припреме изабраних дела Слободана Јовановића – и тај издавач угашен.
Учесник је бројних књижевних скупова и манифестација у Србији, Македонији, Хрватској, Словенији, БиХ, Црној Гори, као и у Румунији, Мађарској, Немачкој, Пољској, Швајцарској и Кини. Током боравка у Аустралији (од децембра 2003. до фебруара 2004) држао је предавања и књижевне сусрете у Сиднеју, Волонгонгу, Камбери, Бризбејну, Мелбурну и другим градовима, говорио за тамошње медије, давао интервјуе листовима. У организацији ових гостовања писца учествовала је, између осталих, и Задужбина за српске студије при сиднејском Универзитету Меквори, а учесници су били сиднејски слависти, истакнути представници српске емиграције, уметници нашег порекла, међу којима и писац светске славе – Сретен Божић Вонгар.
Живео је у „егзилу“ од 1995. до 1999. у Немачкој, у Нојсу код Диселдорфа, издржавајући се новинарским, књижевним и предавачким радом. Током боравка у овој земљи у десетак немачких листова и часописа, као и у три зборника аутора из двадесетак земаља који живе у Немачкој, објављени су преводи Вујиновићевих песама и прозних одломака. Дао је и неколико интервјуа новинама, учествовао у емисијама DV и WDR. Деловао је међу нашом економском и политичком емиграцијом.
На катедрама за славистику у Бону, Бохуму, Хамбургу и Берлину држао је књижевне вечери, говорио о савременој српској књижевности и култури. Био је гост двадесетак српских удружења у Швајцарској, Аустрији и Холандији, држећи предавања, књижевне вечери, трибине… Такви сусрети су приређивани и у српско-немачким и српским друштвима у преко педесетак градова у Немачкој. Повремено је писао за новине које у Немачкој излазе на српском језику.
Организовао је и сусрете заграничних књижевника, конкурсе за награду „Петар Кочић“, приредио и објавио три обимна зборника поезије и прозе српске књижевности у расејању: Идеш ли, роде (Фондација „Петар Кочић“, Дортмунд и Удружење Срба Крајишника, Београд, 1998, 1–317), Расејано а сабрано слово (Фондација „Петар Кочић“, Дортмунд и УКС, Београд, 2003, 1–345) и Певање народа расељеног (Фондација „Петар Кочић“, Дортмунд и УКС, Београд, 2006, 1–291).
И наредну деценију (од октобра 2000. до октобра 2010) провео је у „емиграцији“, у Пољској, у граду Лођ, бавећи се српским језиком, књижевношћу, историјом и културом, радећи као лектор и виши предавач на Катедри за јужну славистику Универзитета у Лођу. Лођки слависти су несебичним трудом проф. Вујиновића, по општем мишљењу, сматрани најбољим србистима у Пољској.
Уз Михајла Пантића, са Универзитета у Београду, и Богуслава Жјелињског, са Универзитета „Адам Мицкијевич“ из Познања, коаутор је обимног, репрезентативног зборника савремене српске књижевности и уметности под насловом Срби на земљи (Serbowie na ziemi), који је 2003. објављен у Лођу (Tygiel Kultury, Łodż, 2003, 1–272). Део песама и прозе у овој панорами превели су студенти србистике уз менторство професора Вујиновића. Промоција зборника је одржана на славистичким катедрама у Познању, Лођу, Варшави и Гдањску, као и у Библиотеци града Београда, у оквиру Међународних сусрета слависта у Вукове дане.
На пољском језику, поред бројних прилога у листовима и часописима, објављене су и две Вујиновићеве књиге, које су промовисане на пет пољских универзитета, али и у Амбасади Србије у Варшави, у културним центрима у Гожуву Великопољском, Остроленци, Вроцлаву, Сандомјежу, Кракову, Плоцку, Лођу… О Вујиновићевим „пољским“ књигама говорило се и у Србији, у Лозници, током предсаборских дана Вуковог сабора, као и у Београду, у Министарству за дијаспору, уз учешће професора познањског, лођког, гдањског и београдског универзитета, уредника издавачке куће „Тигел културе“ из Лођа, критичара, преводилаца и студената из Пољске.
Писао је за новине, радио и телевизију. Аутор је награђиваних радио-драма И ништа се, осим живота, није чуло (Драмски програм Радио-Београда, премијера 21.8.1980, редитељ Олга Брајовић) и Пошла старица на вукове (Драмски програм Радио-Београда, премијера 29.10.1982, редитељ Олга Брајовић). Обе радио-драме су проглашене за најбоље у години првог извођења и размењене са драмским програмима истакнутих европских радио-станица.
Аутор је на конкурсу КПЗ Србије награђеног сценског дела Вук, или повест о народном живљењу, премијерно изведеног 20.9.1981. у Тршићу на завршној свечаности Вуковог сабора (режисер Градимир Мирковић, глумачки ансамбл Народног позоришта из Београда, музика Зоран Ерић). Основа овог дела је избор из Српскога рјечника у интерпретацији хора, док су глумци изводили драматизоване сцене о збивањима у Вуковом завичају 1804, 1914. и 1941.
Песме, приче, као и одломци из романа превођени су и објављивани у новинама, часописима, прегледима или антологијама на енглеском, руском, немачком, пољском, румунском, мађарском и македонском језику.
Објављене књиге, прва издања: збирка песама Мукла распуклина (Багдала, Крушевац, 1973), приповетке Књига о радовању (Слово љубве, Београд, 1979), роман Вучји накот (Просвета, Београд, 1986), документарна проза Косово је грдно судилиште (Просвета, Књижевне новине, Јединство, Београд, Приштина,1989), приче Пешке по Србија, Стилос-Драганић, Београд, 1993), роман Паника у интерситију (Дерета, Београд, 2000) и роман Књига о храсту (ИП „Филип Вишњић“, Београд, 2014). Вучји накот је објављен у два, Паника у интерситију у три, а Косово је грдно судилиште у четири издања.
Посебну пажњу у пољској јавности изазвали су превод изабраних песама и кратке прозе Śpiewanie w/o samotności (2006) и превод романа Panika w Intercity (2006). Паника у интерситију је 2010. године објављена на македонском језику (Паника во интерсити). На румунском језику роман Паника у интерситију је објављен 2012. у издању Савеза Срба у Румунији (Panica in intercity). Малгожата Крупа је у јуну 2006. на Катедри за славистику Универзитета у Лођу одбранила магистарски рад о роману Паника у интерситију. Уводно поглавље овог романа преведено је на више светских језика, међу којима су и шведски, хебрејски и арапски.
О Вујиновићевим књигама објављено је на десетине есеја и преко две стотине критика, рецензија, приказа. О њему су, поред осталих, писали и говорили: Светлана Велмар Јанковић, Матија Бећковић, Весна Парун, Никола Милошевић, Михајло Пантић, Бошко Сувајџић, Миодраг Матицки, Марко Недић, Михаило Шћепановић, Добривоје Станојевић, Љиљана Шоп, Милисав Савић, Срба Игњатовић, Богуслав Жјелињски, Милован Витезовић, Милутин Срећковић, Бранислав Петровић, Твртко Куленовић, Слободан Ракитић, Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Радивоје Микић, Мирко Ђорђевић, Александар Јовановић, Петар Пијановић, Тихомир Брајовић, Зоран Ђерић, Георги Минчев, Љубомир Ћорилић, Трајче Крстески, Милан Радуловић, Јордан Плевнеш, Зђислав Дараш, Јадвига Собчак, Милош Петровић, Радосав Стојановић, Милан Лукић, Гордана Влаховић, Добрило Аранитовић, Радосав Војводић и други.
Вујиновић је имао запажена излагања на научним скуповима слависта у Познању, Слубицама, Лођу и Београду, као и на округлим столовима о савременој прози у Београду, Трстенику, Билећи. Ти радови су објављени су у зборницима.
Био је члан Савета за српски језик Радио-телевизије Србије (1984–1986), члан Програмског савета Вуковог сабора при Културно-просветној заједници Србије (1983–1985), члан Председништва Удружења књижевника Србије (1984–1986), Новог друштва за литературу у Берлину (1995–2000).
Члан је Удружења књижевника Србије (где је и члан Одбора за међународну сарадњу), НУНС-а, дортмундске Фондације „Петар Кочић“, као и Редакције „Тигел културе“ у Лођу.
Удружење књижевника Србије, Општина Богатић и Културно-образовни центар у Богатићу установили су 2015. године награду за историјски роман „Јанко Веселиновић“. Први добитник ове награде је Јанко Вујиновић за роман Књига о храсту.
„За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“ награђен је 2015. године Вуковом наградом. Вујиновићев портрет најверније је насликао Милован Витезовић на Округлом столу „Књижевно дело Јанка Вујиновића“ (УКС, Београд, 16.10.2015) рекавши: „И када је био ван отаџбине, ван Србије, Србија му је била у језику.“ Или, што би рекао Матија Бећковић, представљајући Књигу о храсту у Шапцу: „Што се више удаљавао од завичаја, Вујиновић му се све више приближавао.“
Eсеји, рецензије и изводи из критика доступни су на: www.jankovujinovic.blogspot.com
ПОНЕКИ РЕД „ПАНИЦИ У ИНТЕРСИТИЈУ“