Умети увек запевати, умети увек запевати праву песму, умети увек запевати праву песму звонко, то није ни вештина ни дар, то је снага. Снага срца негојеног мнењем, заблудом и предрасудом. Снага душе нехрањене похвалницом, захвалницом, наградицом. Снага духа напојеног чашћу, почашћу и влашћу. Снага Буце Мирковића.
Несвикао на људска уздарја и благодарја, сваким редом својим је даривао и благодарио, сваком речју подстицао, узносио, произносио човека, његово дело, његов наум. Описивао је, а остао неописан; опевао је, а остао неопеван; објашњавао је, а остао необјашњен, постао необјашњив јер свако га по добру памти. А добра више нема?
Чекали смо га да дође. Чекали смо га у време лудо, доба нечовечно, у вакат чемерни да само покажемо на Човека, да уверимо не људе, но животе своје гњиле да нису ишчезле ни ведрина ни доброта. А док смо му се надали, док смо веровали да ће да наиђе, махали му с Нерађи и са Дуба да сврати, нисмо знали да и он себе чека.
Стигао је у зрели јесењи дан као Павел Исакович на превоје Дукље, носећи у пртљагу за Црњанског Океанију целу, за Матића чудотворни шал, а за себе иглицу бора. Сад нас с брда кожетинског гледа и чека да запевамо ону његову:
Девојка је…
Кулинче