Матија Бећковић
Јанко Вујиновић нема само иницијале као Јанко Веселиновић, за кога се каже да је имао диван глас и да је свако могао чути из даљине кад он запева познату мачванску песме Ој, облаче, немој на ораче. Његов овде земљак и брат по оружју, Јанко Вујиновић, испевао је једну велику поему о свом завичају. Наравно, то је сем Веселиновићев, и завичај других великих српских писаца, као што су Лаза Лазаревић и Станислав Винавер, да их овде све не набрајамо. Вујиновићева књига названа Књига о храсту, могла се звати и Књига о Христу и Књига о Церу и Свезнањем о Мачви, Поцерини, Јадру и Подрињу.
Књига о храсту може се читати одакле било – где год отворите, наћи ћете, као у некој малој ризници, нешто што вас се тиче. Кад је прелиставате као да пролазите кроз неко градилиште на којем је скупљено толико ретког, драгоценог материјала, праве јапије, да сами почнете да размишљате шта ли је онај који је ту грађу скупио наумио да од таквих скупоцених детаља гради.
Братислав Р. Милановић
Храст је симбол дубоко укорењен у хтонику српског националног предања а разгранат кроз све токове Вујиновићевог приповедања у овој књизи. Он је једини јунак ове прозе. Остали јунаци што пролазе кроз ову књигу као озверени људи, наивни страдалници или авети, долазе под његову крошњу и на његове жиле у различитим временима и из различитих простора.
Миодраг Матицки
У овој саги о храсту и Великом рату постоје три стране света: Балкан као ознака југоистока, Нојс као знак северозапада и Лођ као ознака североистока. А између тих праваца, већ својом природом непотпуне одређености, струје вековне сеобе народа, измишљене или стварне, нижу се бежаније у збегове као у Нојеве барке, народи настају и нестају, одзвања са призвуком страха изрицан усклик на баловима Аустријског царства одржаваним пошто су Руси помогли да царство избегне пропаст: ,,Словени долазе!“
Милан Лукић
Преко историјских и псеудоисторијских расправа о пореклу и имену народа и алегоријских прича о настанку света, преко словенско-српске и паганско-хришћанске митологије говори се и о колективном архетипском, које се учитава како у поменутим спекулацијама и свакодневом делању, тако и у наносима поетског, сновидом и сомнабулном. Реч је о трагању за сопством, које је истовремено и суштаство читавог национа, а дуб/храст је везивно ткиво, основна кохезиона сила која повремено бива угрожена, али се указује стаменијом од ефемерности силних и недостојних, непојмљиве суровости и ужаса те страшне солдатеске, чудовишних стахота и грозота људи-нељуди, злобе, сујете, зависти, пакости, мржње, бруталности…
Душан Стојковић
Тражимо ли књиге са којима бисмо Вујиновићеву могли самерити, онда би то, поред Вуковог Српског рјечника, биле неколике које су написали Милован Данојлић, Милорад Павић, Миро Вуксановић… Лепо друштво за једну лепу књигу која је својим присуством обележила годину у којој се појавила. И не само њу.
Мићо Цвијетић
Јанко Вујиновић је написао једно изузетно вредно дело, тематско-мотивски разуђено. Дисперзивне структуре, жанровски хибридно. Са применом различитих књижевних техника и постмодернистичких постулата. У појединим деловима доведено до стилске, поетске перфекције. Могло би се о његовој Књизи о храсту, по неким својствима, тражити сродне теме и мотиви, што су неки критичари и чинили; не само код Андрића већ, рецимо, и код Добрице Ћосића и Радована Белог Марковића; по литерарним мистификацијама и код Милорада Павића, па и других.
Љубомир Ћорилић
Све је у овој романексној приповести, некако, тролисно и столисно, различито и разгранато: у земљи, над земљом, на небесима, као историјско и магијско штиво, толико разбокорено и замршено да се чини како писац у првом делу није желео ништа историјски да размрси, већ напротив, да замота у још исказније клупко живота неизсказа и неизуста. Није му ни на крај памети да „усуд живућих око њега забележен у историјама разним“ своди на једну визију и један суд. Више му је стало да све то литераризује својим обновљеним приповесним моделом, који, посвевидно, има евидентну ауторску црту већ примењену у романима Вучји накот и Паника у интерситију. С тим што је исказано присутнији модел примењен у Вучјем накоту.
Славица Гароња
Поента – да је и сам храст памтилац још митског времена – сада као једини сведок – такође страдао запаљен бесом и ватром војничких посрамљене и побеђене солдатеске, која се светила над недужнима, подсећа, понешто, и на завршно поглавље романа На Дрини ћуприја, где, такође вишевековни памтилац, мост на Дрини, као дело људских руку, страда у исто ратно време, само незнатно даље, у јужном току Дрине и из истих разлога, само срећом, не до краја уништен. И ту мислим да је Јанко Вујиновић дао метафизички пресек свог романа – сусрет са Злом, која се понавља у правилним размацима на истом простору кроз цео наш последњи, 20. век.
Јелена Павловић
Већ сада можемо назрети да принципом двострукости, довођењем парадигматске на синтагматску осу, Вујиновић истовремено доводи различите временске и тематске планове на једну линију. Као што се у макроконтексту књиге крећемо кроз различите периоде у историји српског народа и кроз различите крајеве српске земље, у једној реченици „крећемо“ се истовремено кроз различите временске и просторне равни.
Eсеји, рецензије и изводи из критика доступни су на: www.jankovujinovic.blogspot.com