Каубоји су једноставна, разумљива прича о редитељу-повратнику у пасивне крајеве који има задатак да направи вестерн, односно о његовој „глумачкој“ екипи. Ако у вестернима нема места за двојицу, у кикиндској представи га има за све.
Игор Бурић
[one_half valign=“top“ animation=“none“]
Саша Аночић,
редитељ Кокан Младеновић,
сценограф Малија Калабић,
композитор Ирена Поповић
[/one_half]
[one_half_last valign=“top“ animation=“none“]
Играју:
Марко Гверо
Ђорђе Марковић
Никола Јоксимовић
Драган Остојић
Славољуб Матић
Eмина Елор
Миљан Давидовић
Бранислав Чубрило – Рус
Бранислав Кнежевић
Гордана Раушки
Тања Марков
[/one_half_last]
ПРАВА МЕРА СТВАРНОСТИ
У позоришту се често може рећи оно што је Селимовић говорио у свом „Дервишу“ – кренеш да мењаш свет, а свет промени тебе. Након премијере „Каубоја“ у Народном позоришту Кикинда, та би формула била нешто другачија – кренеш да тражиш глумце, а нађеш људе, али мудрост је иста.
Када је Саша Аночић 2008. написао и на сцену поставио „Каубоје”, слава ове представе није престајала, а сада је стигла и у наше крајеве. „Каубоји” су једноставна, разумљива прича о редитељу-повратнику у пасивне крајеве који има задатак да направи вестерн, односно о његовој „глумачкој” екипи (све сами свакодневни лузери), која уз позориште стасава у праве мушкарце и жене.
Позориште у позоришту је Младеновићев омиљени мотив, подсетимо се само неких представа где га је користио – „Маратонци трче почасни круг”, „Дундо Мароје”, „Опера ултима”… Овај пут одабрао га је зато што одлично кореспондира са актуелним тренутком: позориште, поготово оно у скрајнутијим срединама, кубури са публиком, актерима, естетиком, учешћем у животу шире друштвене заједнице, једном речју – идентитетом.
Уз приличан број измена (мањи део су досетке и реконтекстуализација, а већи опсежно краћење изворног текста), Младеновић је добио, рекло би се, праву меру позоришне стварности. У њој су релативно складно укомпоновани продукциони захвати (визуелни и музички план) са могућностима ансамбла и позоришта уопште, питања да ли оно треба и може да се бави нечим вишим, лепшим и бољим. Другим речима, на врло дирљив, непосредан, ненападан начин, без вулгарност и баналности, Кокан Младеновић је успео да направи представу која нас се тиче, представу која у основи говори да само радећи свој посао, бавећи се својим задатком, можемо неутралисати, ако не и елиминисати дивљи запад који нас окружује. Да ли смо ми онда индијанци у резервату, а не свеприсутни(ји) каубоји, тема је неке друге приче.
На сцени то изгледа овако. Драган Остојић је редитељ којем ће рад с аматерима бити тестамент, а Ђорђе Марковић, Марко Гверо, Никола Јоксимовић, Бранислав Кнежевић, Миљан Даидовић, Бранислав Чубрило играју његов дрим тим, живописношћу позиција (коцкар, геј, Цига, комуњара, мамарош…) ближи најтмеру (кошмару), а не сновима. Улепшаће их Марица Емине Елор, гостујућа глумица и у животу и у представи, у којој још играју и Гордана Раушки, Славољуб Матић и Тања Марков.
Простор за игру (сценографија Марије Калабић) отворен је и примарно креиран употребом фискултурних коња и козлића, што је употпуњено филигранским радом Татјане Радишић (костимографија) која је од приручних предмета, тканина и материјала, оживела визуелни спектакл на сцени. Музика и плес (композиције Ирене Драговић и кореографија Андреје Кулешевић) биле су типично каубојске и у оваквој поставци ствари непогрешиво смешни и узбудљиви елементи представе.
Ако у вестернима нема места за двојицу, у кикиндској представи га има за све.
Игор Бурић