Данкана Мекмилан
ПЛУЋА
Режија и превод текста: Иван Вуковић
Играју: Сузана Лукић и Горан Јевтић
Сценографкиња: Ема Стојковић
Kостимографкиња: Ивана Младеновић
Kомпозитор: Мирослав Радуловић
Продуцент: Тамара Тодоровић
РЕЧ РЕДИТЕЉА
“Плућа” сам преводио у покушају да спасим свој мали свет. Од великог смо сви дигли руке, па је на крају и он дигао руке од нас. Али мени је жена трудна и полицијски је час и нестају драги људи и ако некога волиш никако га немој грлити и чија је наша вода и рат грми негде потмуло и све ближе. А позоришта су затворена. Не могу да ухватим ваздух, нешто жели моја плућа. И онда кренем да преводим и замишљам ову прелепу драму и буде ми мало лакше. Победа! Али мени ће син живети у овом свету и слободни смо да путујемо где год се не пуца и хоћу ли и ја неком недостајати и грлим људе јако и шапућем ‘мој, моја, опрости’ и грми стално. Време је полудело. Али позоришта су отворена. Победа! Али.Хвала свима из Мадленианума и Марадор продукцији и глумцима и сарадницима, коју су подржали једног човека коме је потребна цела једна представа да би јасно рекао шта има, јер кад нпр пише нпр реч редитеља – јасно је само да је личан. То је или јако важно или потпуно неважно. Хвала вам што је важно.
О ПРЕДСТАВИ
Питање са којим се често суочавају млади брачни парови, еколошке и етичке свести, да ли у оваквом свету рађати и стварати нови живот је и тема дуодраме Плућа савременог британског аутора Данкана Мекмилана. Ово је духовита и нежна прича у којој ће сваки гледалац моћи да се препозна, јер овај комад „дише истином“. У пренасељеном свету, у коме свако ново биће троши драгоцене залихе кисеоника, оставља карбонски отисак, али и свету у коме тај нови живот очекују егзистенцијалне муке с могућим трагичним исходом, од еколошке катаклизме, преко пандемија до потпуне социјалне несигурности, да ли родити или не, питање је сад? Ово питање у комаду постављају двоје урбаних, самосвесних младих људи који су пред важним животним одлукама, а тумаче их Сузана Лукић и Горан Јевтић, двоје сјајних глумаца који су у пуној раскоши и зрелости својих каријера. Њихова изузетна несвакидашња компатибилност се нарочито осликава у духу урбаности коју својом харизмом поседују обоје и у посебном дикцијском дару да на изглед свакодневни, чак улични, говор учине правом позоришном поезијом.У режији овог комада, Иван Вуковић, испоштовао је жељу и дидаскалије самог писца да игру постави на огољеној сцени уз минималистичка средства где ће само светло и музика да сугерише проток времена. Овим комадом жеља је продуцената да публику подсете да је суштина данашњег човека да воли и да кроз љубав траје