Врло је тешко одредити у једном потезу разбарушену позоришну делатност Милосава Буце Мирковића (1932 – 2013), јер је позориште осећао свим својим песничким бићем. Из тог развијеног и продубљеног позоришног осећања разгранавало се његово позоришно деловање. Круна на позоришним дружењима и свечаностима била је песма посвећена глумцу, која је представљала емоционалну вертикалу његовог поимања позоришта уопште, како позоришне представе у целини, тако и појединих позоришних уметника.
О разноликости и богатству деловања Буце Мирковића најречитије говори попис његових преокупација: књижевни и позоришни критичар, историчар, есејист, фељтонист, песник, драмски писац, управник позоришта, уредник књижевних листова, аниматор и оснивач бројних позоришних фестивала у Србији…
Уметничка делатност популарног Буце Мирковића била очито многострука и тешко мерљива. Измицала је устаљеним шаблонима и гранала се у много рукаваца. Зато ћемо пажњу усмерити само на Буцину позоришну делатност, којој је остао веран све време свог стваралачког века.
Позоришном критиком почео је да се бави још у студентским данима. Неговао је критичку реч засновану на импресији, писао је препознатљивим, лаким, лепршавим стилом, духовито, незлобиво, по чему ће остати упамћен код бројних генерација позориштанаца. Своју прву позоришну критику премијере Стаклене менажерије Тенеси Вилијамса објавио је у листу Народни студент (1952). Касније, његово име сусрећемо као позоришног критичара у Видицима, Младости, Београдској недељи, Политици експрес (1964-1974). Редовно је сарађивао у позоришним часописима: Позоришна култура, Позориште(Тузла), Позориште (Нови Сад), Сцена, Театрон, Драма. У листу Јеж годинама је неговао своју рубрику Позоришно перје и иверје.
Васко Попа, Милосав Буца Мирковић, Бранко В. Радичевић
Део својих радова из области театра објавио је у књигама: У албум глумцима (1994), Нушић наш насушни (1994), Глумци велика деца (1994), Талија на Багдали (1995), Миливоје Живановић – горостас српске глуме (1997), Светлана под светлостима – Светлана Бојковић (1999), Комичар збиље и истине – Павле Минчић (2000), Зоран Радмиловић – Краљ и кловн (2000),Петар Краљ – од Толе до Стриндберга (2001), Мија Алексић – виловњак са источних страна (2002), Глумци звездокрадице (2003), Нушићева велика деца (2003),Љуба Тадић – По Србији Сократ (2004), Милан Гутовић – принц модерне комике(2005), Хајдемо у позориште (2009).
Окушао се и као драматичар. Три његове драме с успехом су извођене у Београду:Положај живота у нашем времену, Народно позориште (1973), Баладе са Зејтинлика, Југословенско драмско позориште (1992), Куме и кнегиње, Народно позориште (1997), а 1960. године играна му је драма Сан и јава у сомборском Народном позоришту.
Посебно осећање и наклоност гајио је према позоришном Новом Саду. Био је најмлађи члан Главног одбора Стеријиног позорја од шездесетих година, а потом је седамнаест година шармантно и на свој непоновљиви начин водио фестивалски Округли сто критике. Постхумно је добио високо признање Стеријиног позорја за нарочите заслуге на пољу позоришне уметности
Обогаћен позоришним сусретима, садржајима, вишеструким позоришним искуством, своју активност усмерава према институцијама, па од 1974. до 1978. делује као управник Југословенског драмског позоришта. У истом периоду био је и потпредседник савета БИТЕФ-а. Касније делује као иницијатор и оснивач низа позоришних фестивала у Србији: Дани комедије у Јагодини, Свечаности ЉубишеЈовановића у Шапцу, Сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“, Нушићеви дани у Смедереву, Фестивал праизведби у Параћину, Дани Миливоја Живановића у Пожаревцу, Дани Зорана Радмиловића у Зајечару.
Иако је био присан и драг саговорник, непревазиђени козер, који је врло лако приступао људима, није био од оних који су радо причали о себи, посебно није био од оних који су собом оптерећивали саговорника. Али, пре три године, у популарном и радо читаном Упитнику недељника НИН, одговарајући на стандардна питања, дозволио је себи да се мало више отвори. Највише је био поносан „на (свој) несебичан континуитет у књижевној и позоришној делатности и стваралаштву“, а на питање: За шта или коме морате свакако још да се извините?, одговор је био: „Старим глумцима што нисам раскошније писао о њиховој младости“. Уз то је написао да би волео да умре „падајући падобраном у Средоземље“, а у опроштају с њим да чује реченицу: “Није живот што и пољем прећи“. Не знам да ли му је испуњена последња жеља и да ли је испраћен Пастернаковим стиховима.
Додела Вукове награде
Најдубља осећања гајио је према глумцима и, можда је природно, што је најлепшу оду духу и делу Буце Мирковића изрекла угледна глумица Ксенија Јовановић: „Био је у позоришту с обе стране рампе: и управник и критичар. Дружио се с глумцима, упознао њихову ћуд као ниједан критичар пре и после њега. Био је осетљиви појединац из публике, наш сеизмограф преко којег смо сазнавали шта смо урадили и докле стигли. Зато су га глумци моје генерације волели. При том, не сећам се да је у својим критикама икада употребио грубу реч, увредљив епитет. И одушевљење и замерке казивао је и писао раскошним стилом, с мером и укусом. Имао је увек присутну љубав за глумце, и мале и велике.“
Глумица је осетила праву вредност и врлину критичара Мирковића, тачно оцењујући његов сеизмографски естетски критеријум, коме су глумци, очито, веровали. А то није мала врлина позоришног арбитра, који се тим послом континуирано бавио преко шездесет година. На жалост, Мирковић није уложио труда да своје критике, расуте у десетак новина и часописа, сакупи и приреди за штампу. Тај приређивачки посао остаје заветна обавеза његових пријатеља и сарадника, који су га окруживали до последњег дана. Била би немерљива штета да се тај културолошки посао не обави у што краћем року, док се још увек може потражити помоћ и објашњење од његових блиских колега по перу..
Одлазак Милосава Буце Мирковића означава нестанак једног од последњих бардова театра по коме ће се памтити позоришни живот у Србији друге половине двадесетог века. Питање је када ће се у нас појавити тако богат дух бескрајне оданости и љубави према позоришту.
Зато се мора трајно неговати спомен на његово драгоцено позоришно дело, које би ваљало сачувати од заборава, од кратког памћења коме смо, иначе, као народ склони. Позоришни фестивал у његовом Александровцу је први корак у добром правцу.
Зоран Т. Јовановић