ПОНЕКИ РЕД „ПАНИЦИ У ИНТЕРСИТИЈУ“

Богуслав Жјелињски (Познањ)

Вујиновића са српском авангардом повезује покушај зближавања Истока и Запада, тежња да се обнови паганска митологија и парадигма путовања. Јунак Вујиновићеве прозе креће на пут попут Доситејевог ученика, реализујући „модел увоза“ културе, а његову маршруту одређује – као у Бурлесци господина Перуна бога грома Растка Петровића – акватичка мапа, мапа европских водених путева. Међутим, Вујиновићев јунак је такође континуатор путешествија Растка Немањића, али он не бира пут који води на Атос, него по беспућима лаицизоване Европе.

Кључни значај у романа има средишна приповест у којој се снагом пишчеве маште вук, познати српски књижевни и културни мотив, појављује у захукталом возу, изазивајући низ случајева, догађаја и неспоразума. Овај вук у Европи, у европском експресном возу је вишезначна семантичка фигура која изражава културне релације између Србије и Европе…

Вујиновићев роман европском читаоцу предочава богатство српске традиције, културе и њену савремену виталност.

Трајче Крстески (Прилеп/Скопље)

Паника у интерситију је добра и значајна књига не само у српској литератури, већ и шире, а подсећа ме на све добре књиге из светске литературе. Књига се састоји од седам „приповетки“ повезаних у једну органску целост, мада су све оне писане у различитим временима, на различитим местима, са различитим тоналитетом, интензитетом, осећајем и погледима на свет, који еволуирају. Али првих шест целости повезује једна заједничка, невидљива нит, и оне имају језгро једног не толико необичног колико оригиналног романа. Истовремено, реч је и о узбудљивом сусрету са песничким и драмским романом, са штивом пуним конкретних симбола, делом које ипак покушава да одступи од свега поменутог и постане самостално, тврдоглаво писмо.

Саво Вучић (Сарајево/Берлин)

Ово дјело има шта да открије и о нашој савремности, и о нашој недавној прошлости, и о нашој историји и традицији и о другима и друкчијима од нас. На европској дијагонали од доњег тока Дунава до доњег тока Рајне и обратно, по којој се и креће ауторова луцидна мисао и његово казивалачко умијеће, наталожено је огромно историјско и људско искуство, које је Јанко Вујиновић знао да на прави умјетнички начин сагледа и обликује.

Срба Игњатовић (Београд)

Читаоцу ће се игра наративних становишта у први мах можда учинити споредном, не нарочито битном. Захваљујући њој, међутим, Вујиновић изнутра високо динамизује и усложњава своје казивање. Ако као његове додатне одреднице истакнемо ерудицију и лиризам (чији су високи узори, речено у постмодерном духу, оличени у делу Данила Киша, када је о ерудицији реч, односно Милоша Црњанског, када се има на уму лирски набој), онда све постаје још сложеније.

Радивоје Микић (Београд)

Кроз судбине Хајнриха Хајнеа и Милоша Црњанског, који су укључени као нека врста књижевног подтекста, кроз ову Вујиновићеву књигу види се заправо и судбина писца. Писац је онај који је изван једног система вредности, онај који је увек маргинализован, који се мора борити за дословни опстанак у врло тешким друштвеним условима, поготову ако је још осуђен да припада мањинама, као што су мањинама припадали и Хајне па на известан начин и Црњански.

Михајло Пантић (Београд)

Главни јунак је у ствари секуларизовани мартир који је свој тек кад је сам са собом. Та дистантност јунака од света, та одвојеност од гомиле, та похвала самоћи и покушај да се писањем неутралише негостољубивост света карактеришу основну значењску димензију Вујиновићеве књиге. Усамљеност, меланхолија и резигнација дају дубину причама из Панике у интерситију. Од историје и савремености и од трауматичности које из историје и савремености допиру у овој књизи је много битнија онтолошка туга људског постојања.

Стеван Тонтић (Сарајево/Берлин/Нови Сад)

Језик ове књиге је поетичан, сталожен, смирен, рефлексиван. То је језик необично богат асоцијацима и реминисценцијама. Писац у овој књизи повезује просторе и времена, географске просторе око Рајне и Дунава са многим народима, културама, језицима, са историјом каква је већ некада била и каква данас јесте, трагичном и противуречном, али понекад и лијепом и узбудљивом.

Јанко Вујиновић нам у овој књизи исцртава једну своју стварну и поетски имагинарну географију Европе.

Зђислав Дараш (Варшава)

Још седамдесетих година најважнији пољски југослависта Јан Вјежбицки писао је о необично живој и у европској литератури присутној доброј, разноврсној југословенској, посебно српској… У закључку ове кратке рефлексије о књизи Паника у интерситију хтео бих то мишљење свога знаменитог предходника на Универзитету Варшавском потврдити: и у даљем току, па и ових година на прелому века, откривамо и читамо веома добру нарацијно-фабуларну српску прозу, међу другима – и књиге Јанка Вујиновића. Ова проза заслужује пажњу и изван подручја у којем је настала, па и језика на којем је написана.

Снежана Минић (Хамбург)

И Хајнрих Хајне и Милош Црњански, које писац потајно и између редова инаугурише у своје главне јунаке, само су метафора и илустрација међусобног прожимање и плодотворних додира разних културних модела…

 

Тихомир Брајовић (Београд)

Вујиновићеву књигу тешко је определити између збирке приповедака и романа: свака од шест наративних целина има властиту тему и логику казивања, а опет, оне су груписане у два симетрична дела („Легенде са доњег тока Истера, четврте рајске реке“ и „Повести о чудима на доњим токовима Рајне“) па се могу читати и као исповести о моментима самоспознаје једне те исте животне судбине у којој се срећу фигуре јунака и писца – приповедача.

Koментари

коментари

Posted in: