МОЈЕ ДЕТЕ

БЕОГРАДСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ

Писац: Стојан Срдић
Режија и адаптација: Ана Ђорђевић
Идејно решење сцене: Ана Ђорђевић
Сценограф: Милица Вучковић
Костимограф: Лана Цвијановић
Композитор: Владимир Петричевић
Сценски покрет: Марија Миленковић
Сценски говор: Др Љиљана Мркић Поповић
Асистент костимографа: Милица Радовановић

Улоге:
Ранка: Јована Гавриловић
Мирка: Ивана Николић
Боркан: Андреј Шепетковски
Зуле: Владан Милић
Институција: Јелисавета Орашанин
Мишко: Младен Совиљ  

О ДЕЛУ

Комад „Моје дете“ Стојана Срдића, награђен годишњом Наградом Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“ за 2014. годину, уводи у позоришну продукцију неколико кључних, али најчешће прећуткиваних социјално-ангажованих тема: положај и услове живота Рома у урбаном окружењу; насиље у породици; сексуално злостављање деце; пубертетску трудноћу… Ова веристички испраћена социјална трагедија, прича је у првом плану о Ромима, али поседује и универзалне премисе о последицама необразовања и сиромаштва на распад породице, моралних вредности, људскости уопште. Комад даје готово документаристички бруталну слику начина – не може се рећи – живота, већ опстајања у зачараном кругу маргинализоване и изопштене групе, који је тешко разбити.

 

  • РЕЧ РЕДИТЕЉА

    Пича о Ромима у Србији је прича о самој Србији.
    Ана Ђорђевић

  • РЕЧ ПИСЦА

    Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“
    Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу.

    Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак…
    Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму.
    Стојан Срдић

Моје дете“ Стојана Срдића је савремена драмска приповест о тескобним животима у ромским заједницама, фрагментарне структуре, сачињена од четрнаест призора. Писац ископава важне и осетљиве друштвене теме, насиља у породици, немогућности образовања, пакла бирократије, немоћи закона у спровођењу правде. Полазећи од догађаја који се одвијају у беди животарења на друштвеном дну, Срдић гради породичну драму универзалног значаја, трагично обојену, оглед о неуништивој борби за преживљавање.

Праизведба ове драме на Новој сцени Београдског драмског позоришта, у режији Ане Ђорђевић, скоро документаристички је огољена, дискретно стилизована, естетски и значењски прецизна. На стилизовано утврђеној сцени је оклембешен тепих, изнад је закачен облачак, а по поду су набацане цигле и лутке, које тумачимо као симболе разореног дома и расутог детињства (сценограф Милица Вучковић). Глумци психолошки деликатно стварају ликове, битно обраћајући пажњу на искварену верзију српског језика, са ромским акцентом (сценски говор Љиљана Мркић Поповић).

Посебно је сугестиван наступ сјајне Јоване Гавриловић која ствара лик силоване десетогодишње девојчице Ранке. Она доживљава видљиву трансформацију, од скрханог, преплашеног детета, до самоуверене и зреле девојке, након пакла одвајања од породице, посебно од мајке Мирке (Ивана Николић) која ју је одвела у сиротиште да би је спасила од силоватеља, тече Зулета (Владан Милић). Боркан је искрено брижан Ранкин отац (Андреј Шепетковски), а Мишко њена новопронађена љубав (Младен Совиљ). Јелисавета Орашанин строго и преовлађујуће безлично (оправдано), игра различите ликове, круте представнице система: од шалтеруше у бироу рада, преко докторке и полицајке, до васпитачице у сиротишту. Избор да ове различите представнице државних институција игра једна глумица значењски је ефектан јер показује да су сви сегменти друштва озбиљно зарђали, отелотворује се идеја потпуно безнадежне трулости система.

Радња се приповеда у сликама, а упадљива трубачко-гитарска инструментална музика између њих наглашава трагичност, кроз контраст оргијастичке буке (композитор Владимир Петричевић). На плану режије, фино су уметнути поступци стилизације и поетских коментара. Они изражено театрализују, ритуализују игру, подижу је на ванвременски ниво.

Ана Тасић

Koментари

коментари