ДУХ КОЈИ ХОДА (Прометејев пут)

Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Режија: Александар Поповски
Превод: Вера Василић
Музика: Бариш Маниса (Bariş Manisa)
Сонг: Срђан Стојновић
Сценографи: Таџисер Севинћ (Taciser Sevinç) и Саша Сенковић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Иста Степанов
Асистент режије: Момчило Миљковић

Лица:

Мара
Ненад Пећинар  
Никола
Душан Јакишић
Кирил, Морфа
Милорад Капор
Поп
Игор Павловић
Жан
Страхиња Бојовић
Келнер, Николај, Месар, Вук
Радоје Чупић
Марија
Јована Стипић
Аспасија
Гордана Ђурђевић Димић
Жозефина
Вишња Обрадовић
Милена
Даница Грубачки

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Реч писца

„Решење нам је пред носом, али га не видимо. – Какво решење? – Решење за ово срање. – Мислите на ово наше срање или на ово наше – наше срање?”

Тако почиње ова драма и лична епопеја главног лика Мара, иницирана прилично усраном ситуацијом у којој се налази. Њему је систематски чињена неправда и он решава да крене у борбу за своја права. Креће у ирационалан поход против корумпираног система.

У рат, сам против свих. Његово главно оружје је хипнотичка моћ убеђивања, а његов метод је убијање. Крваво гази све и сваког што му стоји на путу, ходајући као носорог својом стазом правде, пут слободе. Ко је Мара? Херој? Убица? Обичан човек доведен до елементарне опструкције здравог разума? Дух са секиром или вихор револуције који кидише на главу режима… Можда само идеја коју има пуно обесправљених данас.

Реч редитеља

Потреба да радимо ову преставу је настала од потребе да себи објасним како индивидуалац може да функционише у свету који смо створили у последњих петнаест година. Кад говорим о том свету, мислим на свет који је одредио себи капиталистички либерализам као примарну идеологију, национализам као државну политику, криминал и религију као доминантан став и поглед на ствари. У том свету хода Хамлет, човек који јасно види превару. У 90-им је било сасвим јасно ко је позитивац а ко негативац. Нови век је све изједначио, они су прешли на нашу страну, узели наш говор, одећу, понашање. Постали су мирољубиве демократе у вучјој кожи. Наше поље борбе се сузило и морали смо да тражимо нова поља деловања.

Тако је настала прича о човеку који креће у борбу против тог система. Утопијска мелодрама о могућем Хамлету који, уместо да размишља, делује. Уместо да сумња, он одлучује да убије и Краља и Краљицу и све који му стоје на путу да ослободи и очисти овај свет од неправде. Постоји неправда, каже он, и то је то. Неко је морао да почисти.

Дух који доноси наду

„Дух који хода“ Дејана Дуковског је фрагментаран, вишејезичан, ауторефлексиван комад, породична и друштвена драма побуне у коју су уткани састојци пародије, трилера, фантастике, апсурда. Текст је утемељен у филмском и позоришном наслеђу – протагониста се директно доводи у везу с ликом из филма „Таксиста“, а радња повремено самосвесно одражава дешавања из Шекспировог „Хамлета“, истичући преплитања позоришта и живота, као и Шекспиров поглед на свет као позорницу. Гласвни лик је Мара, финансијски скршен шекспиролог, у дуговима до гуше, конкретна и метафоричка фигура смождене културе, односно колосалне друштвене небриге за културне вредности. Ипак, он доноси наду, имајући у виду његово прометејство, бескомпромисну борбу за исправљање болних друштвених неправди.

Редитељ Александар Поповски је текст Дуковског на сцену поставио у зачудном, стилизованом, поетском обличју. Уведени су елементи кабареа, сонгови који су донели важне поетске димензије, при чему су створили важан контраст према бруталности дешавања. А финални сонг у представи обезбеђује и хепи енд, иако обојен иронијом, знатно упадљивији него у драмском тексту. У вези са тиме се може рећи да је он донекле означио и значењску надградњу текста, оптимистички редитељски коментар на Марове почињене злочине.

Сцена је углавном пуста, једноставна и мобилна дрвена грађа се размешта по потреби. У различитим сценама она стилизовано означава различите просторе, на пример породични дом, када представља полице, или гробље, када одређује мртвачке сандуке (сценографија Таџисер Севинћ и Саша Сенковић). Ово функционално сценографско решење нас је подсетило на ранију представу Поповског, „Брод за лутке“ (СНГ, Љубљана, 2009). Ликови су преовлађујуће гротескни, имају предимензиониране мане. Кирил банкар је претерано груби егзекутор система (Милорад Капор), Поп је крајње користољубив и прагматичан бизнисмен (Игор Павловић), а Жозефина лака жена која се третира као џукела, послушна је и снисходљива, објекат више него субјекат делања (Вишња Обрадовић). Радоје Чупић је посебно упечатљиво, дијаболично представио више ликова, отелотворења системског зла у различитим варијацијама. Ликови које он игра су бескрупулозни, сурови представници система, Келнер, Николај, Месар, Вук, са којима се протагониста физички директно обрачунава. Протагонисту Мару реалистичније игра Ненад Пећинар, што је значењски утемељено, имајући у виду смисао лика, његову одлучност у окружењу равнодушних, заплашених, умртвљених појединаца. И његова Марија (Јована Стипић) има опипљивије људске димензије, отелотворење је женских принципа љубави и осећајности, у свету огрубелом од дивљачке борбе за опстанак…

Ана Тасић, Политика, 16. новембар 2016.

Koментари

коментари