А петком сељак седи на ивици клупе и гвирка капцима, убеутио, чека на локал. Око корпе за смеће неколико празних конзерви сардине и од уља исфлекане лоптице згужване артије. А ономе коштуњавку у најлон кошуљи што је у хладу крошње, на трави придремао, побеже аутобус.

Valjevo 1

КОВАЧНИЦА  НА  ЈАДРУ

Посматрао сам  огромне  воловске  очи, у  чијим  су  се  тамним и  влажним  зеницама одсликавали  пламенови  што  су  их  распиривали  мехови; у том  жару  гвожђе се, придржавано  дугачким  клештима, усијавало  а  онда,  на  наковњу  смештеном на  огромном  пању, у  жар потковицу тешким  млатилом  савијало. Цврчање,  облак  дима  и  вађање  потамнелог  метала из  воде; рађање потковице  за  дуги  пут низ џаде и сеоске  макадаме… Слама, балега,  муве,  псовке и  богорађање  поткивача. Обликовање  воловских  папака чинило  ми се  као  засецање  бритвом  у  само  живо  месо,  али зачудо без  крви… Здепасти необријани поткивач,  Илија,  би ме са два  прста јако  уштинуо  за  тур и  крезаво  се  заклиберио.

 

ПР(А)ВА БРАЗДА:

Бранко Пиргић

Бранко Пиргић је 1952. у Ваљеву, Завршио Филолошки факултет у Београду 1978. Од 1978. до 1985. радио као професор српског језика у средњим школама. У периодици и зборницима је током 30-так протеклих година објавио велики број књижевних критика и есеја. Од 1985. до 1989. спољни сарадник Другог програма Радио-Београда („Путевима културе“). Од 1996. до 2000. радио као организатор културних програма у Матичној библиотеци „Љубомир Ненадовић“ у Ваљеву. Од 2000. као слободни уметник живи на релацији Београд – Торонто.

Никада није био члан партије, нити било које политичке организације, a oбјавио је четири књиге прозних записа: „Повратак у сутон“ (1995), „Небо над Ваљевом“(2002), „Одлазак у сумрак“(2012) и „ Ево ме,ту сам“ (2016).

Живи у Ваљеву, Београду и Торонту и поручује: „Мој Пут је отворен за нова искуства. Радозналост ме не напушта. Негујем ведрину.“

Valjevo 2

ПАРК НА ЈАДРУ

Муја и Пирга су ту, ослоњени о дебело стабло врбе на каменом кеју Колубаре, уз пљоску препеченице, на зубатом сунцу сунчали своја ломна тела.

Лети, ноћу, под небом осутим звездама, на клупи седе Ђока Доксас, Ракић, Лола и Димче, ту су и четири гитаре – Шедоузи и небески јахачи – а ми, дечаци из краја, окупљени у побожном слушању… Шуууубидубидуууу… уаћуваривари. Жар цигарета. Свици. Ноћни лептирови, парови нечујно пролелујају и замакну у мрклу таму, мирис боровине, ћук се зачује.

А петком, сељак седи на ивици клупе и гвирка капцима, убеутио, чека на локал за Ставе. Око корпе за смеће неколико празних конзерви сардине и од уља исфлекане лоптице згужване артије. А ономе коштуњавку у најлон кошуљи што је у хладу крошње, на трави придремао, побеже аутобус за Седларе. Преко пута, две сељанке. Немогуће им је одредити године: забрађене, усред лета вунени џемпер, кондуре гумењаре, котарице с бакалуком и оном металном шипком од ваге…У избораној кошчатој шаци прошараној венама шарени платнени замотуљак. Ту држе паре и аспирине. Ћупурличу као два ћурана… „Сестро лепа посто пута, јашта море… додио јако у петак…“

Најлепше је сабајле, око Св. Јована, кад је све засуто плавичастим снегом и зачарано тишином. Уска пртина-траг оних што су, још за мрака, негде поранили. Пишије прогоретине у целцу. Отисци псећих шапица, тропрсти трагови невидљивих птица. Спадне са бора комадешка снега и у сипкави прах и светлосни пепео се све претвори. Пробљескује ледено сунце а Колубара, ледом покривена, спава.

Valjevo 3

ПЕТАК  НА  ЈАДРУ

Гужва је данас  рано поподне овде на Јадру, том енергетском чворишту града. То је час када пијаца јењава а време да се иде назад, у село, још није дошло. Можда је неки празник, Преображење, Усековање или Мала госпоина- дан када се не ради што метеж чини још гушћим. Код Шибалића се куповао бакалук; јексери, ланци, модле за китњикез, лимене канте косе и лопате преко пута у гвожђари; пиво се пило за четвртастим столовима у хладу липе испред кафане  уз бучне препирке или се пак на уво сашаптавало,поверавале муке…ваде се из шлајпика рецепти или пусуле и давно изанђале парнице; преко пута, испред бакалнице, сељак се наслонио о зид , затурио шајкачу на потиљак,  лагано цевчи млако пиво. Један се опет одвојио и чучнуо, ведеместером, омашћеним дебелим прстима деснице, споро и педантно засеца танке резове кобасице или јевтине саламуре, у другој му шаци комадешка хлеба: палац му сав у браздама и усеклинама од силне сече и нарезивања- присмаче и мљацка, жмири и гвири, сав у себе сложен, преде своју мисао или, једноставно, зури предасе.

Тај народ ту, уоколо, бејаше одасвуд: из Причевића и Врагочанице, из Ребеља Јовање Поћуте и са Става, из Буковице, Миличинице, са Царића Стрмне Горе и Боричевца, с Мравињаца, од Лесковица, Пашне равни и с Дебелог брда, из Осечине и Пецке чак. Одасвуд сабрани, у касно јесење поподне, ти сељаци бејаху као један. Воловска запрега, шпедитери прекривени шареникама, рзање коња, блејање оваца,  живи прасићи што се трзају, поцикују и сквиче из платнених џакова, лимарија, обрамице,  косе и амови, гас и восак, Драва што се куповала код Певца на трафици, жамор и довикивање снаша; препланула, знојна изборана чела под шајкачом, метеж који и не слути да ће се ускоро растурити- заувек.

Јер ту данас царују банка и коцкарница док црни џип затамњеног стакла чека сачекушу а она невешто набада штиклама и клати се пустом улицом.Велико је обећање за вечерас – жива музика у кафићу надјачаће ди-џеја преко пута, шикаће се виски и ракија а биће вутре и још понечега жешћег, жестоки ће момци заводити ред а оне ће скакати по столовима…биће лудо, страва, хаос до јаја…све до беле зоре.

valjevo4

 

Koментари

коментари