
По роману Михаила Булгакова
Драматизација Ката Ђармати
Мајстор и Маргарита
Режија: Андраш Урбан
Драматургија: Ката Ђармати
Сценограф: Андраш Урбан
Костимографи :Бојана Никитовић и Стефан Савковић
Композитор: Ирена Поповић
Кореографија: Герђе Кристијан
Продуценти: Јасмина Урошевић и Марија Ковачевић
Инспицијент: Сандра Роквић
Суфлер: Љубица Раковић
Сценограф асистент Мираш Вуксановић
Видео рад: Тара Вуловић и Балша Ђого
Продуценти на пракси: Теодора Ожеговић и Милица Миленковић
Мајстор светла: Срђан Мићевић
Мајстор тона: Перица Ђурковић
Мајстор маске Александар Расинац
Мајстор позорнице: Невенко Радановић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду
Представа траје 1 сат и 50 минута


Воланд
Павле Јеринић
Азазело
Бојан Кривокапић
Бехемот
Јулија Петковић
Хела
Вања Милачић
Понтије Пилат
Вања Ејдус
Јешуа/Мајстор
Александар Вучковић
Маргарита
Нада Шаргин
Иван Бездомни/Леви Матеј
Драган Секулић
Берлиоз/Каифа
Недим Незировић
Доктор
Јелена Благојевић
Лиходејев/Пристигли
Андреј Њежић
Клавир
Ирена Поповић
МАЈСТОР И МАРГАРИТА
Комбинујући елементе модерне сатире, фантастичног, гротескног и интелектуалне прозе, роман тражи одговоре на велике проблеме данашњице. Булгаков не пише формулама, он тера свог читаоца да размишља и самостално препозна дубље моралне и друштвене везе. На роману Мајстор и Маргарита радио је скоро дванаест година: од 1928. до фебруара 1940. године. У јеку све чвршће стаљинистичке културне политике, он је и настанак романа држао у тајности до те мере да нико изван његовог најужег круга пријатеља није знао за њега – осим агената и доушника који су се ројили око њега. Године 1930, након што је његова драма Интрига лицемера била забрањена, уништио је део рукописа: „Ја сам свој роман о ђаволу бацио у пећ“, написао је у писму совјетској влади. Године 1933, након што је сазнао за хапшење свог пријатеља, драматурга Николаја Ердмана, поново је спалио део романа. За мање од годину дана преписује га из сећања (написао га је по сећању) – као сведочанство о речима које су постале крилатица заснована на роману: „Рукопис никад не гори!

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Познато је да у овом роману има разних паралелних прича, мења се
простор, путујемо по времену, из Москве до Јерусалима, Јалте. Има
најмање три разине, и отприлике 100 ликова. Наслов је Мајстор и
Маргарита – али они се појаве веома касно у роману, што је читајући
роман потпуно разумно, али не на сцени.
Све ово што сам набрајала, и што је опште познато – све то је изазов за драматизацију – у подели имамо 11 глумаца, и желели смо сваку причу да испричамо: Воланд и његова пратња у Москви, љубав Мајстора и Маргарите, Пилатове патње и расправе са Јешуом, Бездомни Иван у лудници, Сатанов бал – то су неки пунктови који су веома важни. Али исто је важна и политичка ера, да знамо у ком смо режиму, где се развија ово надреално лудило са једне, и потпуни реализам с друге стране. Важна је јако и љубавна прича. Наша Маргарита веома снажно се бори за своју истину, љубав, и за њега, Мајстора. Постојање ових великих сила у човеку треба да прати и текст – разним решавањима (решењима).
Булгаково (Булгаковљево) ремек дело смо поштовали, али не
мистификовали. Направили смо своју причу са скоро свим eлементима интегралног текста, прилагођујући (прилагођавајући је) нашим сценским условима. Верујемо у то, да позориште је простор садашњице, значи избегавамо исторични приступ, јер ова прича је веома блиска и нама.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Рукописи горе. Нема сретног краја. Док маштамо о утопијском спокоју и миру схватамо да смо већ мртви. Није нас потрошио бог него људско
друштво. Ако верујемо у ђавола верујемо и у бога, и обрнуто. То није верско него феноменолошко питање. Али са ђаволом нема игре. Рачун
се плаћа.
Шта ради човек? Човек не ради ништа. Човек је продат. Продао је себе па се и понаша у складу са тим. Ако верујемо у љубав ипак пркосимо.
Свим идеологијама и људском поретку. Маштамо о слободи. Али то није истина. Маштамо о миру и спокоју.
Ђаво се поиграва с нама. И човек се игра. У позоришту. У том крхком простору слободе и истине.
Док све не изгори…