РЕЧ РЕДИТЕЉА

Клише о историји која се понавља, на овим просторима, одавно је престао да буде клише и постао образац по коме живимо или преживљавамо. Да ли је менталитет та, нека, непромењива константа која нас тера у потрагу за вођама, за диктатурама, опресијама, устанцима, издајама међу најближима? Да ли су крива та нека, овде вечито занимљива, времена или смо криви ми?
У једном таквом „занимљивом“ времену, пред крај Другог светског рата, у друштву које се неповратно мењало у нешто ново, свако је тражио своје место и грабио (често и буквално) могућност да у новонасталој ситуацији профитира. Тада, као и сада, дојучерашњи принципи, припадност политичкој оранизацији или одређеној друштвеној групи – све се мењало преко ноћи. Јер, ако историју пишу победници, ваља бити на страни победника. Свако одступање од елементарног морала, правда се вечитом прагматичношћу – тако то иде.
У тим превирањима, неминовно, све оно лично, давно закопано, никад опроштено, фрустрирајуће, јадно и ситно – све избија на површину. Своде се давно направљени рачуни. Људи постају потказивачи својих ближњих, брат удара на брата, кум на кума, а у позоришту – глумац глумцу постаје вук.
Надмоћно се процењује свачија исправност, ставља се у први план сопствена неоспорна правичност. У жару грађења новог, немилосрдно се обрачунава са старим. Ко не слуша ратну песму (или ко, као Цветковић и Танић, пева док други ратују), мораће да слуша олују.
Прошло је много година откако су Аца, Јован и остали били у овој згради и ходали истим овим ходницима којима ми идемо, док покушавамо да склопимо све коцкице у потрази за њиховом причом. Ко зна, можда ће за осамдесет година неко скупљати делиће приче о нама. А до тада…
Иво Андрић је, у сличним мутним временима, написао: „Сада, кад сам видео, чуо, осетио и упознао и једно и друго, време је да потражим треће место. Скровито а узвишено место, где се не урла и не пева, где се стичу конци и услови живота и смрти, где се не жели и не чека, него се седи над нађеним и дочеканим, над непрегледном и непролазном реком живота, целог живота, у размишљању, без жеље и помисли да се обухвати, заустави или заграби.“
Посвећено Цветковићу, Танићу, Жанки, Боби и Мирку, који сад на том трећем месту седе мирни „над нађеним и дочеканим“,
И мојој мами, која им се недавно придружила.