ВУЈИНОВИЋЕВА ПОЛИФОНИЈА

ПОНЕКИ РЕД О ПРВОМ ИЗДАЊУ „ВУЧЈЕГ НАКОТА“

ПОНЕКИ РЕД О ПРВОМ ИЗДАЊУ „ВУЧЈЕГ НАКОТА“

 Светлана Велмар Јанковић

Ова књига је повест о једном србијанском селу, Курјацима, и унеколико о србијанском селу уопште. То је повест о трагедијама у животима наших сељака, трагедијама чији се след вртоглаво убрзава у годинама великих ратова или у годинама великих историјских прелома: 1914, 1941, 1948. су историјске тачке од којих се и из којих се шире кругови збивања. Злочини, погибије, убиства, издаје су у позадини ове повести која се највећим делом догађа почетком 1948, у јануару, на Савиндан, када по цичи зими народна власт наређује хајку на вукове а сељани, неповерљиви према власти, супротстављају се видом отпора који је више посредан него непосредан.

Милован Витезовић

Основна нит приче уткана је вешто у богато прозно казивање о народу, о његовом усуду, о његовој судбинској везаности за митологију, јер је крај само у митологији, као у последњем збегу, и могао опстати, у братству са вуцима. У том братству Срби и вуци су се толико помешали да се одавно не зна ко је коме у чопору.

Времену соцреалистичког живота, Вујиновић је супротставио митологију. Идеологија је показала моћ, а митологија чудо. Ко је добио? Глава је старија од књиге. Међутим, ово је прича о времену кад књига није било, а од главе ништа несигурније.

Мирко Ђорђевић

У Вучјем накоту ce срећу и земаљска и небеска Србија, реално и имагинарно, глас индивидуалне свести и онај други глас – глас колективног памћења.

Пред нама је реална Србија, реална је њена прошлост виђена у делу, али има у том виђењу и неког померања према друкчијим просторима. Предочена нам је и једна имагинарна Србија, земља из колективног сећања, које неуништиво траје у свести људи. Радња романа започиње на Савиндан године 1948, али се непрестано враћа назад, као што се и креће некуд – напред. Одатле се отварају временски кругови, одатле се шири простор романа, одатле се распознају два гласа. Тако се прича о традиционалном и пословичном сељачком неповерењу према свему оном што власт науми да учини преплиће с причом која се извлачи из колективног памћења народа у целини.

Љиљана Шоп

Митови, легенде и колективно историјско памћење народа укрштају се у Вујиновићевом роману Вучји накот са суровим идеолошким обрачуном којим је комунистичка власт педесетих година у Југославији коначно узаптила имовину али и душу српског сељака. Традиционални, патријархални начин сеоског живота и начина мишљења, вратио се након периода реализма у коме је доминирао као књижевна тема, овом Вујиновићевом књигом у модерну романсијерску оптику, којом доминира фикција, згуснута симболика и метафизичка студен. Полифонична композиција романа омогућава преплитање различитих приповедачких модела (лирског, драмског, епског) уједињених изузетном језичком тензијом и иронијском, критичком дистанцом.

 Александар Јовановић

Можда понајвише, Вучји накот Јанка Вујиновића сведочи шта бива са малим местом када га запљусну нагле промене и велики историјски догађаји: оно се показује у свој својој огољености, а његови напори да следи велики свет око себе неаутентичним, чак пародичним. Тако треба разумети и завршни сусрет, Југослављеве пуцње, као и повратак хајкача, на крају романа, својим кућама и кућерцима: круг се затворио и свакодневни живот може поново да почне. Али, по свему судећи, чека нас наставак приче.

Светислав М. Станишић

Импонује ауторово познавање историје и његово осећање историјског тока, специфичан историјски релативизам y оцени политичких догађаја, надмоћан хуморно-ироничан однос према неким тренуцима наше новије историје. Много је трагике и чемера људског стало на странице Вучјег накота ваљда и зато што није могло бити другачије. Начином аутентичног уметника речи Вујиновић оживљава светло-тамне (поготову ове друге, вероватно и због тога што их је иначе много више) тренутке историје свог народа; објективно, критичко сагледавање менталитета тог истог народа, ослобођено хвалоспева и илузија свих врста, само је још један плус уметности Ј. Вујиновића. Писац познаје језик овог народа и немогуће је не осетити сву драж и лепоту говора и живе народне речи које се, неправедно и несхватљиво како, полако заборавља.

Михаило Блечић

Градећи причу хетерогене структуре Вујиновић, привидно спорим ритмом и готово класичним поступком, реализује приповест у којој има свега онога што чини врлине модерног прозног исказа. Исказа у коме је тешко разлучити стварно од фантастичног, колективног од индивидуалног, локално од универзалног, митско од савременог… А када се свему томе дода тако приметна испреплетаност смешног и трагичног, лепота парадокса и језичка перфекција, онда је јасно да је Вујиновић написао књигу којом се обезбеђује литерарна трајност једног необичног света.

Лексика романа „Вучји накот“, наоко старовремска, однегована на језичкој традицији Јадра и Рађевине враћа нас казивачким праизворима. Језик Вујиновићевих јунака очишћен је од сваког облика загађења, лишен насиља и моде, чедан и изворан, препун духа и звучности. Језик који смо, на жалост, заборавили и одбацили.

Милутин Срећковић

„Све ce y Вучјем накоту сложило y причу од изразите животне пуноће: судбина села y првим годинама последњег рата; митски импулси колективног памћења y егзистенцијалном и историјском искуству јадарских сељака и драматична експресија њихових појединачних живота; осећање трагичне, исконске коби човекове и њена архетипска сублимација; симболи романескног простора и стилски поступак пун маштовито нијансираних дистинкција. Вујиновић je настојао да доврши универзални смисао драме постојања, да наслути тајну која садржи неразмрсиву сплетеност бивања и пролазности. Само y тако широком хоризонту овог романа могли су настати његови живописни јунаци, међу којима ce нарочито издваја Богдан Џамбас, чија богата уметничка текстура има y себи нешто од најфиније и најређе књижевне твари.”

Koментари

коментари

Posted in: