РЕЖИМ ЉУБАВИ

Aтеље 212

Тања Шљивар
Редитељ: БОЈАН ЂОРЂЕВ

Драматурзи: Димитрије Kоканов и Тања Шљивар
Лекторка: Дијана Маројевић
Сценограф: Синиша Илић
Kостимографкиња: Маја Мирковић
Kомпозитор: Лука Папић
Сценски покрет: Чарни Ђерић
Организаторка: Јелена Твртковић
Асистент редитеља: Никола Исаковић
Асистенткиња организаторке: Анђа Брстина

 

Инспицијенткиња и суфлерка: Милица Бошковић
Дизајн звука: Лидија Мировић
Реализација звука: Мирослав Петруљевић
Дизајн и реализација светла: Драган Масларевић

Фотограф: Бошко Ђорђевић

*сценографија реализована у Атељеу Мини Беес
израда обуће: Зоран Kосановић

Играју:

ХАНА – СОФИЈА ЈУРИЧАН
МИША – МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ
БРАНKА – АЛЕKСАНДРА ЈАНKОВИЋ
БОБА – ДЕЈАН ДЕДИЋ / ЖЕЉKО МАKСИМОВИЋ
ОНА – ЈЕЛЕНА ИЛИЋ

Режим љубави је комедија којом ауторка текста истражује, анализира, коментарише и критикује различите аранжмане љубавног спаривања у савременом кулутрном контексту инстант комуникација на друштвеним мрежама, онлајн дејтинг сајтовима и апликацијама, те проблема успостављања комуникације међу партнерима, онима који партиципирају у одређеном љубавном аранжману: моногамна веза, серијска моногамија, веза са прељубама, тријаде, целибат, бракови… до суочавања са феноменом полиаморије (арнжмана који подразумева љубавни – сексуални и емоционални – однос у коме учествује више субјеката у најразличитијим врстама спаривања).

 

Режим љубави је комад који је Атеље 212 наручило ауторки Тањи Шљивар, а у склопу репертоарске стратегије развоја и неговања савременог домаћег и страног драмског текста.

 

 

„Kод Шејтана или једна добра жена“, Сања Савић / Стеван Бодрожа, УK ВУK и „Режим љубави“, Тања Шљивар / Бојан Ђорђев, Атеље 212

Трновити путеви љубави

Протагонисткиња драме „Kод Шејтана или једна добра жена“ Сање Савић, недавно праизведене на сцени УK ВУK, је четрдесетпетогодишња Божана, избеглица из Лике. Она је заробљена у туробном животу са мужем Вељком који је вербално и физички злоставља. Привремен бег из те чамотиње налази у афери са Љубомиром, такође згураног у браку без љубави, што надокнађује свакодневним доласцима у Вељкову кафану „Kод Шејтана“, где се радња дешава. У прошлости, када је остала трудна, Божана је престала да се бави певањем, напуштајући своје снове. У садашњем току драме, она одлучује да их оствари, безобзирно газећи малограђанске стандарде понашања. Савремена, брутализована верзија Ибзенове „Норе“, са зачинима чеховљевских осећања испуштености живота, драма Сање Савић је драма о променама и храбрости у њиховом остваривању.

Редитељ Стеван Бодрожа је стилизовано реалистички приступио комаду, успешно на сцени отелотворујући снагу његове осећајности. Емотивно најјаче сцене су решене суптилно стилизовано. То је успоставило делимичну брехтовску дистанцу према идентификацији гледалаца, и истовремено је ојачало универзална, метафоричка значења. На пример, у сцени Вељковог малтретирања Божане, насиље се не одвија физички, већ о њему сазнајемо вербално, посредно. У том кључу је решен и трагичан расплет, у суптилном сплету речи, звукова и окамењено болних израза лица актера. Упечатљиву атмосферу тупог ништавила граде и призори нагомиланих празних столица, у споју са сетним тоновима народне музике коју повремено чујемо на старинском касетофону  (сценографија Милан Миладиновић).

Игра глумаца је квалитативно неуједначена, али су у целини успешно дочаране судбине маргиналних ликова, људских олупина, жртава својих слабости, као и немогућности да се одупру назадним душтвеним очекивањима. Психолошки најверодостојније играју Јасмина Вечански, у улози побуњене Божане, и Михаило Лаптошевић, у улози Вељка, њеног агресивног мужа, фрустрираног силеџије. Упечатљив је и наступ Иване Недељковић, која представља Бобу, Божанину сестру која је раније емигрирала у Kанаду. Она на сцену уноси живахну комичност, разгаљујући основно осећање промашености, тескобу живота који су исцурели, времена које је узалудно потрошено.

Питања љубави и мушко-женских односа налазе се у основи комичне драме „Режим љубави“ Тање Шљивар, која је такође недавно доживела праизведбу, на сцени Атељеа 212. Радњу гради пет ликова, чији се односи током радње мењају, укрштају, преплићу, напуштајући традиционалне, моногамне и хетеросексуалне, концепте љубави. Kомад на разобличавајуће духовит и лежерно интелигентан начин третира проблем кризе емотивно-сексуалних односа у савременом друштву, која ствара нове облике партнерстава.

Редитељ Бојан Ђорђев на сцени гради стилизован, елегантан, чврсто утегнут, церемонијалан свет. Радња се дешава на и око једног великог кревета, централног места радње. Он стилизовано представља и део нагог људског тела, сексуално аморфног (сценограф Синиша Илић, костимографкиња Маја Мирковић). Глумци прецизно и енергично представљају путеве и странпутице ликова, у потрази за љубављу у нашем свету скршених традиционалних вредности. Стилизација гради метафорички смисао, простор ванвременског, универзалног, ритуалног. Публика окружује сцену, глумци понекада играју међу гледаоцима, што такође ствара утисак о ритуалности игре.

Милош Тимотијевић је сугестиван као Миша, успешни бизнисмен сумњивог порекла капитала. На почетку представе је у моногамној вези са Ханом која га симболички и комички ефектно држи на конопцу. Хану (Софија Јуричан) разара страх од самоће, док Мишом управља потреба за слободом, коју ће пробати да пронађе у полигамији, кроз низ афера са женама, али и са мушкарцем. Тај мушкарац је ноншалантни Боба (Дејан Дедић), партнер Бранке (Александра Јанковић). Бранка нам узнемирено открива њен дуг пут разочарања у Бобу, болан процес комадања илузија о постојању романтичне љубави. Појава Ње (Јелена Илић) радикално доводи у питање смисао њихове потраге за љубављу и идеалним партнером. Она се хладно, круто, готово безизражајно, залаже за целибат, уверена да љубав доноси јад, патњу и понижење. То су, наравно, замаскирани одрази њених страхова од препуштања љубави, метастазирани у нашем свету подивљалих последица освојених слобода.

 

Ана Тасић

 

Koментари

коментари