Иза кулиса

Народно позориште Суботица, Суботица

Izakulisa1240

1 виски помешати са 3 букета цвећа.
У то додати 1.362 свеже цеђена гега.
Кувати на тихој ватри до кључања.
Засолити мрвицом смислених редитељских индикација.
Улупати у то сопствену памет и све научене
и ненаучене реплике и поступке.
Додати прстохват незаобилазних арапских зачина.
Нарендати 1 kg незавршене сценографије.
Додати у то било шта јер је импровизација неопходна.
Мешати са пуно страсти у ласцивним позама.
Уваљати у 4 пара спаднутих панталона.
Охладити па исећи секиром.
Публици сервирати уз неколико порција сардина.
Извињавамо се,
још увек нисмо избројали колико их је тачно у реквизити.
По жељи спаковати за понети у две торбе и две кутије.
Не јести, већ се замислити над овим специјалитетом
позоришне папазјаније и културе.
Пријатно!

  • Мајкл Фрејн

    режија и избор музике Снежана Тришић

    сценографија Љубица Милановић

    костим Марко Маросиук

    превод ИванаДимић

    инспицијент Горан Грубишић

    суфлер Весна Галешев

  • 218-620d

Играју: ЛОЈД ДАЛАС Марко Макивић, ДОТИ ОТЛИ Миња Пековић, ГАРИ ЛЕЖОН Владимир Грбић, БРУК ЕШТОН  Тијана Караичић, БЕЛИНДА БЛЕР Сузана Вуковић, ФРЕДЕРИК ФЕЛОУС Милан Вејновић, СЕЛСДОН МОБРЕЈ Јован Ристовски, ПОПИ НОРТОН ТЕЈЛОР  Јелена Михајловић; ТИМ ОЛГУД  Димитрије Динић

НАЛИЧЈЕ НАЛИЧЈА ПОЗОРИШТА

Нико ко није играо и живео са стандардним комерцијалним позориштем Велике Британије или Америке не може ни да замисли које се све тајне крију међу кулисама и међу глумцима и глумицама, продуцентима, агентима, писцима, сценским радницима, шаптачима, редитељима, инспицијентима, гардероберима… тог специфичног облика комуникације, тог многобројног света туђих реченица и туђих живота, на сценама и обавезним турнејама, са циљем да се дође у срце исцрпљујуће комерцијале – пред лондонску или њујоршку публику, на Вест-Енду или на Бродвеју.

А Мајкл Фрејн зна све о ситним ујдурмама и великим темама тог непрегледног, увек у покрету каравана у пустињи свакодневног обитавања, преживљавања, крпљења поцепаних снова, испразних наклапања, досадних понављања истог и истог сценског штимунга, све штедећи се да се не премориш, јер тај комад, ако си имао среће да у њему добијеш улогу, мораћеш да играш девет пута недељно наредних неколико месеци или година – ако се посрећи продукција, а онда опет тонеш у беду преживљавања и трчање за новом, било каквом улогом, дај-шта-даш, само да се игра – јер то је ипак – ЖИВОТ! И какав је то живот, о томе много говори још Јуџин О Нил у свом капиталном исповедном, трагичном комаду изгубљених нада ДУГО ПУТОВАЊЕ У НОЋ. То је живот међу кулисама и сељакање из места у место, спавање у јефтиним хотелима, ручавање у којекаквим прчварницама, да би се увече срео са публиком, гладном јефтине омаме, и сваки пут покушаваш да испуниш оно проклето време између дизања и спуштања завесе и почињеш да мрзиш све – тонеш полако у летаргију и алкохолизам, дрогу и разварат… Морал и амбиције се гасе, љубав постаје похота, снови о уметности предмет презира и спрдачине. А ипак, осуђен си да свакодневно долазиш на пробе и представе, да виђаш исте или нове позоришне мученике и делиш с њима празнину, која настаје кад се годинама играју комерцијални комади, и то сваки пут на исти начин – без заноса стварања, без енергије, на дуге стазе познате испразне досадне рутине, која убија и гуши сваку креацију… Шта то оно беше КРЕАЦИЈА, … УМЕТНОСТ, … ПОЗОРИШТЕ?
Наравно, ми који не живимо у Британији знамо само најбоље и најпознатије трупе и глумце, а не знамо ону АРМИЈУ само поврмено или ретко запослених глумаца – тамо у позориштима има места за само пет процената свих глумаца у свим комадима који се играју или спремају – осталих 95 посто ради све и свашта и чека своју ШАНСУ! Да заиграју БИЛО ШТА, само да су на даскама. Наравно, они најбољи су у сасвим другој причи – то је гламур, то је богатство, то је иметнички ниво… Али колико има таквих, а колико оних несрећника који се смрзавају по неудобним провинцијским позориштима, на хладним сценама, у прљавим гардеробама, у учмалим градићима, у крчмама и пабовима, у бифеима иза сцене, или просто са флашом вискија уз касне ноћне ТВ-емисије и филмове, у којима замиушљају да ће и они заиграти.

Такво једно позориште спрема неки бесмислени комад у некој бесмисленој продукцији, и на то позориште се намерио Мајкл Фрејн – да му се ОСВЕТИ, вероватно, за све мукотрпне дане и ноћи у истом клишеу о коме пише. Ту су глумци који не знају тачно где су на сцени, ту је редитељ – тезгарош из Лондона, ту је шаптачица и љубавница, ту су љубавне везе у настајању и распадању и ту је једно очајно, испразно, неамбициозно, рутинско, али надасве СМЕШНО позориште!
Овај комад сам гледао у последњих двадесетак година, у више извођења, али ова суботичка представа у режији Снежане Тришић најдубље је ушанчена у све поре тог позоришта прозуклог гласа, распуштених емоција, помешаног сна и грозне јаве, позоришта које је писац мрзео и описао са гађењем, али са дубоким разумевањем за људске слабости којима се смеје. Редитељка је једноставно пратила карактере из неке замишљене представе, коју спрема дотична позоришна трупа, пратила је приватне карактере учесника у тој комерцијалној лимунади и напоравила праву позоришну бурлеску о испразности. Али цела представа је одисала огромном енргијом, маштом, глумачким досеткама, редитељским геговима, структуралном функционалношћу, надасве – дисциплином скупне игре, али са великим идивидуалним учешћем сваког појединца на сцени. Прва два чина – припрема дотичног комадића, док гледамо представу из угла стварне будуће публике, као и приказивање истог комада, док гледамо шта се догађа иза кулиса, док иде ова представа – траје прави, незадрживи ватромет смеха и слепстика, на највишем нивоу. Трећи чин – кад се приказује тужни распад комада, после шест месеци заједничке турнеје по којекаквим местима и пред којекаквом публиком и у већ сасвим грозним међуљудским односима у трупи – тај трећи чин је представљао оптерећење за комад – мало је предугачак и тешко је савладан задатак – да се елегантно прикаже пад и распад сиситема, сиситема који је и онако прављен да буде климав, јер је – такав. Са малим скраћењима тог трећег чина – представа ће бити апсолутни каса штих – забавна, али и поучна представа о људима и позоришту – како то НЕ БИ ТРЕБАЛО РАДИТИ!
Глумци су дали све од себе да проникну и у суштину и у стил игре, на ивици стрипа, са дубоким уверењем у сценску слику, у гег, у слеп-стик мим, у карактер – у позориште које разара смехом. И све су то постигли до краја – до трагикомичног и болног распада комада, после мучне дуге турнеје. Од прве, сликовите и концентрисане појаве Миње Пековић, у одлично схваћеној и сасвим помереној улози служавке у том неком дотичном комаду који се спрема, од њеног првог дијалога са редитељем комада, који седи у правој сали са публиком, у првом реду – игра га комичарски спретно и доследно Марко Макивич, па преко улазака и излазака свих осталих глумаца, са прекидима за консултације, стално су се ређали гегови о позоришту које не би требало да се ради тако како се ту приказује. То је смешна и духовита, убитачна побуна против ЛОШЕГ позоришта – и све је изведено доследно и јасно.

Владимир Грбић, Тијана Караичић, Сузана Вуковић, Милан Вејновић, Јован Ристовски, Јелена Михајловић и Иван Марковић бриљирали су у свим ситуацијама у којима разигравају и критички приказују плитак текст представе коју трупа спрема или се сналазе у борби за опстанак у свету у коме, тобоже, реално живе. Сви су били апсолутно концентрисани и креативни до максимума, уз велику дисплину и прецизност, што је било апсолутно неопходно у овом комаду, као важно изражајно средство. Као што је битна сценографија безбројних врата, која је одлично функционисала – ауторка Љубица Милановић. Костими Марка Мароусика били су веома атрактивни и сасвим су подржавали стил целог комада.

Одлична представа о лошем позоришту – на највишем позоришном нивоу. Браво! Честитам!

 

Горан Цветковић

Koментари

коментари