За четири банке купио сам санке,
а за три у граду мирисну помаду.
Јао, јао, да сам знао,
не бих санке подмазао!
На Нерађ се попех и са санки пропех.
К’о на Шарцу Марко тад кренух полако.
Јао, јао, да сам знао,
не бих санке подмазао!
Летео сам лудо, а од силне муке
нисам знао где су глава ми и руке.
Јао, јао, да сам знао,
не бих санке подмазао!
Викао сам: „Ујсту!“ Викао сам: „Куку!“
Па затворих очи. Па треснух у букву.
Ала добро коче
ципеле из Плоче!
Петар Краљ је један од глумачких бардова који је наступао и на позорници у Плочи. Усред зиме, кад су – по пртини – дошли и Дубочани да му се поклоне. Гардероба му је била канцеларија Милоша Пирца. Сас народем, у бубњаром загрејаној сали, и Милосав Мирковић је чекао Краља, који никако да крене: Буца и Кула кафеџија бејаху му били сакрили ципеле.
Како се све завршило, где је Плоча, одакле су ти Дубочани и ко је Милош Пирц; шта – поред Буце – спаја Петра Краља и Слободана Селенића, сазнаћете на Петкарењу.