АЈМО ЈЕДНУ БУЦИНУ

Умети увек запевати, умети увек запевати праву песму, умети увек запевати праву песму звонко, то није ни вештина ни дар, то је снага. Снага срца негојеног мнењем, заблудом и предрасудом. Снага душе нехрањене похвалницом, захвалницом, наградицом. Снага духа напојеног чашћу, почашћу и влашћу. Снага Буце Мирковића.

Несвикао на људска уздарја и благодарја, сваким редом својим је даривао и благодарио, сваком речју подстицао, узносио, произносио човека, његово дело, његов наум. Описивао је, а остао неописан; опевао је, а остао неопеван; објашњавао је, а остао необјашњен, постао необјашњив јер свако га по добру памти. А добра више нема?

Чекали смо га да дође. Чекали смо га у време лудо, доба нечовечно, у вакат чемерни да само покажемо на Човека, да уверимо не људе, но животе своје гњиле да нису ишчезле ни ведрина ни доброта. А док смо му се надали, док смо веровали да ће да наиђе, махали му с Нерађи и са Дуба да сврати, нисмо знали да и он себе чека.

Стигао је у зрели јесењи дан као Павел Исакович на превоје Дукље, носећи у пртљагу за Црњанског Океанију целу, за Матића чудотворни шал, а за себе иглицу бора. Сад нас с брда кожетинског гледа и чека да запевамо ону његову:
Девојка је…

Кулинче

Koментари

коментари

Posted in: